Вечита борба зеленила и бетона у градовима – ко ће победити

На самом почетку једног извештаја на сајту Евроспке агенције за животну средину се наводи ко и какву корист има од зеленила у градовима: побољшава физичко и ментално здравље; смањује хроничне болести и стрес; помаже код топлотних таласа и градских острва топлоте; побољшава квалитет ваздуха и смањује буку; побољшава друштвене везе.

Закључује се да зелено окружење није луксуз, већ јавно добро.

У извештају је приказан и графикон у којем су набројани главни градови земаља Европе и три кључне категорије зеленила:

– Укупне зелене површине које чине шуме, паркови, травњаци.

– Јавно доступне зелене површине – паркови, урбане шуме, јавни вртови.

– Целокупна покривеност града крошњама дрвећа.

Према овим критеријумима, на врху листе се налази Осло, а при дну Атина. Београд је ближе Атини.

Гост Београдске хронике, проф. др Ненад Ставретовић са Шумарског факултета Универзитета у Београду, напомиње да када погледамо Београд и друге градове Србије некад и сада, видимо да се све више гради, а да је све мање дрвећа и зеленила.

„Данас је тренд, био је некада и у свету, изградња и оно што урбанисти зову инвестициони урбанизам. Излазак у сусрет инвеститорима, а не општем јавном добру. А опште јавно добро је једна од карактеристика зелених површина. Опште јавно добро је битно за следећих 100-200 година, а ова инвестиција је тренутна и за један мали број људи веома брза финансијска добит. А општа добит, ако узмемо у обзир да зеленило утиче на квалитет живота човека, на здравље човека, онда су губици огромни. Енормни“, истиче професор.

Инвеститори када праве нове комплексе зграда направе травњаке испред зграда и понеко стабло, међутим, напомиње гост Београдске хронике, често користе врсте које нису прилагођене условима средине града, тако да их је тешко и скупо одржавати. А скупо одржавање подразумева губитак из буџета града који може да се усмери на друге ствари. „Значи, коришћење онога што је овде аутохтоно, што лако успева, самим тим не треба пуно воде, не треба пуно прихране, не треба пуно других мера, онда све то појефтињује“, истиче проф. Ставретовић.

Смањење стандарда, а све више становника

Професор Ставретовић напомиње да када је био студент стандард за градове или мегалополисе је био 30-35 до 50 квадратних метара зелених површина по становнику. Када је почео да ради као асистент, већ је смањено на 25 квадратних метара. Данас се прича о 10-12 метара квадратних по становнику.

„То не би смели да радимо. Јер богатство града јесу ти квадрати по становнику, а смањивање стандарда нас не оправдава. То је као загађење ваздуха. Повећавамо јединицу олова у ваздуху или неког другог метала или токсичног елемента, а у ствари имамо гору ситуацију. Морамо се борити за јаче стандарде јер степен и количина стандарда говоре о развоју једне земље“, наглашава професор.

Колико Београд има зеленила по глави становника

Тачан податак не може да се добије, напомиње гост Београдске хронике. Уколико је Завод за статистику у зелене површине уврстио и приградске и градске шуме – Кошутњак, Бојчинску шуму, Бањичку шуму, Ковилово, Купиново – онда је проценат већи.
„Завод за стандардизацију није, колико ја знам, сарађивао са факултетом, са стручњацима, нити ове установе које газдују и шумама и које газдују зеленим површинама у Београду“, напомиње професор.

Да би се Београд приближио Ослу, а удаљио од Атине када је реч о зеленилу, професор сматра да мора да се синхронизује рад између свих секретаријата у граду Београду. Регулациона линија не подразумева да се цела регулациона линија користи за изградњу објеката, већ да треба да се одреди и поштује изграђеност објеката, односно изграђеност на парцели.

„На пример за Дедиње, Сењак требала да буде 10-15%, а не 95%. Дакле, на тај начин на свакој парцели где се нешто гради смо регулисали и рекли 30% је изградња објекта, 10-15% су стазе, а онда опет остаје 50% за зелене површине. И да напоменем, чак и када би се дугорочно размишљало, цена квадрата стамбеног простора расте са околним амбијентом, односно са квалитетом зелене површине, али не смемо дозволити изградњу на зеленим површинама“, објашњава проф. др Ненад Ставретовић са Шумарског факултета Универзитета у Београду.