Доказано из свемира: Годишња доба на Земљи су чудно неусклађена

Само зато што два места постоје на истој хемисфери, на сличним надморским висинама или на истој географској ширини не гарантује да ће се исте сезонске промене догодити у исто време.

Чак и у регионима који су један поред другог дешавају се различити временски и еколошки обрасци, обликујући потпуно различита суседна станишта.

Слично као што временске зоне раздвајају два суседна места, у овом случају границу црта сама природа.

„Смена годишњих доба се обично сматра једноставним ритмом – зима, пролеће, лето, јесен – али наш рад показује да је календар природе далеко сложенији“, наглашава биогеограф и главни аутор истраживања Дру Терасаки Харт.

„Ово је посебно тачно у регионима где се облик и време типичног локалног сезонског циклуса драматично разликују широм предела. Ово може имати дубоке импликације на екологију и еволуцију у овим регионима.“

Користећи 20 година сателитских података, Терасаки Харт и његов тим су креирали оно што називају до сада најсвеобухватнијом мапом смене годишњих доба земљиних копнених екосистема.

Нова мапа идентификује глобалне регионе где су сезонски обрасци посебно неусклађени, а ове асинхроности се често јављају у жариштима биодиверзитета.

То вероватно није случајност. Већа варијабилност у временским обрасцима може имати ефекте преливања, што може довести до веће разноликости унутар станишта.

На пример, ако су природни ресурси у два суседна станишта доступни у различито доба године, то би могло обликовати екологију и еволуцију флоре и фауне на сваком од ових места.

То би чак могло значити да врста у једном станишту достигне своју репродуктивну сезону пре или после исте врсте у суседном станишту, спречавајући укрштање.

Кроз многе генерације, ово може довести до еволуције две потпуно одвојене врсте.

Два града у Аризони, Финикс и Тусон, служе као још један пример. Ова урбана средишта удаљена су само 160 километара, али њихови годишњи климатски ритмови су на потпуно различитим таласним дужинама.

У Тусону највећа количина падавина је током летње сезоне монсуна, док Финикс највише кише има у јануару, а то за последицу има преливање на њихове екосистеме.

Један занимљив образац који је открила нова мапа био је да су пет медитеранских климатских региона Земље – који имају благе, влажне зиме и врућа, сува лета – показали циклусе раста шума који су достигли врхунац отприлике два месеца након других екосистема.

Ова нескладност се догодила на местима као што су Калифорнија, Чиле, Јужна Африка, јужна Аустралија и, наравно, Медитеран.

Мапа такође приказује разлике у томе када цветнице цветају и када су усеви спремни за бербу.

„Чак објашњава и сложену географију сезона бербе кафе у Колумбији – земљи где фарме кафе раздвојене даном вожње преко планина могу имати репродуктивне циклусе који су толико неусклађени као да су на супротним хемисферама“, истиче Терасаки Харт.

Данас се многа еколошка предвиђања заснивају на једноставним моделима годишњих доба, али ако заиста желимо да знамо како ће климатска криза утицати на нашу планету и наше здравље, морамо узети у обзир варијације од места до места, чак и ако су близу.

У октобру, узорци испод морског леда у централном Арктичком океану и евроазијском Арктику открили су заједницу микроба који се називају нецијанобактеријски диазотрофи (НЦД). То су бактерије које фиксирају азот и не фотосинтетишу.

Истраживачи још увек нису показали да ове НЦД фиксирају азот на Арктику. Ако је то тачно, ови микроскопски облици живота могли би имати глобални утицај.

Открили су да рубови арктичког морског леда домаћини већем броју бактерија које фиксирају азот и већој активности фиксирања азота. Ово указује да како се арктички лед брзо топи са климатским променама, више ових НЦД-ова – који хране алге – се размножава, мењајући морску мрежу исхране и утичући на саму атмосферу.

„Ако се производња алги повећа, Арктички океан ће апсорбовати више CO2 јер ће се више CO2 везати у биомаси алги“, напомиње Ласе Риман, морски микробни еколог Универзитета у Копенхагену.

Риман тврди да фиксатори азота на Арктику морају бити укључени у будуће климатске моделе.

Како објашњава Терасаки Харт, климатски или модели заштите природе који праве опште претпоставке о годишњим добима не узимају у обзир пуноћу велике разноликости наше планете.

„Предлажемо узбудљиве будуће правце за еволуциону биологију, екологију климатских промена и истраживање биодиверзитета, али овај начин посматрања света има занимљиве импликације чак и даље, као што су пољопривредне науке или епидемиологија“, рекла је Терасаки Харт.