Да ли су људи створили пустињу Сахару

Крај овог необично влажног периода у историји Сахаре и прелазак на савремене услове дуго су били предмет интересовања научникâ који настоје да разумеју климатске и еколошке прекретнице. До сада је већина студија указивала на промене у Земљиној орбити или на природне промене у вегетацији као главне покретачке силе.

Нови рад, објављен у часопису Frontiers in Earth Science, чији је аутор археолог др Дејвид Рајт са Националног универзитета у Сеулу, у Јужној Кореји, доводи у питање овај став и сугерише да су људи можда такође имали активну улогу у покретању климатских промена током тог периода.

„Током афричког влажног периода, Сахара је имала потпуно другачији вегетациони изглед. Све биљке које се данас налазе у Сахари биле су присутне и тада, али су постојале и биљке карактеристичне за Сахел, полусушну зону јужно од Сахаре, па чак и врсте које се данас налазе у прашуми Конга“, рекао је др Дејвид Рајт.

Ова такозвана „Зелена Сахара“ била је у стању да подржи велике животиње – цртежи на стенама настали у северној Африци, који датирају из овог периода, приказују крокодиле, слонове и жирафе, животиње које се данас не би могле одржати у Сахари.

Влажни услови су такође имали значајан утицај на људску одрживост и културни развој, омогућавајући људима да напредују у заједницама заснованим на сакупљању хране и риболову.

„За разлику од многих других подручја, људи у Сахари постали су слабо покретљиви, пољопривреда заправо није била неопходна. Једна од основних намирница људи у том периоду био је нилски гргеч, огромна риба тешка и до 150 килограма, што је било могуће захваљујући великим сахарским језерима која су могла да подрже обилне популације рибе и развијен риболов“, рекао је Рајт.

Повољни услови нису потрајали

Иако се тачно време и просторна дистрибуција ових промена још разматрају, у геолошким и археолошким записима постоји доследна сагласност да је, почевши од пре отприлике 8.200 година, Сахара започела тренд ка све сушнијим условима. Током наредних 3.500 година, пејзаж северне Африке променио се од разноврсног, влажног екосистема до услова сличних оним који преовлађују данас.

Основни узроци овог процеса сушења и дезертификације раније су приписивани суптилним променама у Земљиној орбити, које су заузврат утицале на атмосферске обрасце и довеле до смањења количине падавина у северној Африци. Међутим, Рајт, чија су истраживања обухватила археолошка налазишта из неолитског доба широм света, сугерише да тај приступ не пружа потпуну слику.

„У Источној Азији постоје одавно утврђене теорије о томе како су неолитске популације толико дубоко измениле пејзаж да су монсуни престали да продиру дубоко у унутрашњост континента“, објашњава Рајт, истовремено истичући да су докази о еколошким и климатским променама изазваним људским деловањем документовани и у Европи, Северној Америци и на Новом Зеланду. Он је сматрао да би се слични сценарији могли применити и на Сахару.

Како би тестирао своју хипотезу, Рајт је анализирао археолошке доказе који су потврдили претпоставке: почевши од пре око 8.000 година, у регионима око реке Нил појављују се пасторалне заједнице које се постепено шире ка западу, паралелно са повећањем жбунасте вегетације. „Пасторализам и пољопривреда су зависности – што се више на њих ослањате, то су вам више потребни“, истакао је Рајт.

Растућа зависност од пољопривреде имала је значајан утицај на екологију региона. Уклањањем вегетације ради увођења стоке повећавао се албедо земљишта, односно количина сунчеве светлости која се одбија од површине Земље. То је, заузврат, довело до промена атмосферских услова и смањења монсунских падавина. Слабљење монсуна изазвало је даљу дезертификацију и губитак вегетације, стварајући повратну спрегу која се с временом проширила на читав простор данашње Сахаре.

Централну улогу у овом циклусу имала је ватра као фактор стварања нових еколошких услова. Иако постоје докази о присуству пожара током читаве људске историје, дивље животиње обично избегавају новоспаљене пределе јер су тамо лаке мете за предаторе. Насупрот томе, пасторалисти усмеравају и штите своја стада на обновљеним пашњацима, чиме мењају такозвану „екологију страха“. Тај процес подстиче раст жбуња на рачун травнате вегетације.

Иако још постоје бројне празнине у знању, Рајт верује да се велики део одговора налази испод површине.

„У то време, језера су постојала широм Сахаре и она садрже записе о променама у вегетацији. Морамо детаљније истражити ова некадашња језерска корита, анализирати археолошке податке и утврдити шта су људи тамо радили“, наглашава он.

Рајт истиче да се оваква истраживања могу најуспешније спроводити кроз интердисциплинарну сарадњу археолога, еколога и климатолога који користе компјутерске моделе за разумевање климатских система Земље.

„Веома је тешко моделирати утицај вегетације на климу. Наш задатак као археолога и еколога јесте да прикупљамо податке на терену и тако допринесемо развоју софистициранијих модела“, наводи Рајт.

Иако се ови догађаји одиграли пре неколико хиљада година, њихове импликације за разумевање људске одговорности за еколошку и климатску деградацију остају веома актуелне. У постиндустријском периоду, људске активности су толико измениле природна станишта да су геолози предложили увођење нове епохе – „антропоцена“ – како би означили период у којем су промене пејзажа јасно уочљиве у геолошком запису.

С обзиром на то да око 15 одсто светске популације живи у пустињским и полусушним регионима, Рајт наглашава значај својих открића: „Импликације начина на који мењамо еколошке системе директно утичу на то да ли ће људи моћи да опстану у сушним срединама.“

Ипак, чак и након преласка еколошких прекретница, Рајт види разлоге за умерени оптимизам: „Људи су еволуирали у условима променљиве климе – током последњих шест милиона година наша адаптација је уско повезана са климатским променама. Иако не можемо избећи будуће климатске промене, које ће бити озбиљне и изазваће значајан еколошки стрес, ми смо, у крајњој линији, изузетно креативна и иновативна врста, прилагођена преживљавању у променљивим условима.“