Екипа из краја и миграције утичу на музички репертоар птица

Не уче све птице нове песме, али међу онима које то чине, појединци, окружење и друге животиње које настањују област могу утицати на то да се јаве различите колекције мелодија, попут различитих музичких албума.

Сада су истраживачи открили да промене у саставу групе у којој птица борави могу утицати на различите аспекте њиховог живота, укључујући које песме уче, колико су те песме сличне једна другој и колико брзо се песме замењују другим.

Др Нило Мерино Рекалде, вођа ауторског тима који је извео студију, са Универзитета у Оксфорду, каже да је то веома интересантно, делом зато што показује да постоје разни заједнички елементи у игри када је у питању обликовање научених особина, слично ономе што се дешава са језицима и музиком код људи.

Истичући да ове паралеле имају своје границе, др Рекалде наводи да су функција и улога људске музике и језика веома различити од функције птичијег певања: „Пој птица се користи за одбијање супарника, за заштиту територије, за привлачење партнера. И то такође обликује цвркут“.

У раду објављеном у стручном часопису Current Biology, Рекалде и његове колеге описују како су користили физичко праћење и моделе вештачке интелигенције за поређење снимљених цвркута мужјака велике сенице које живе у различитим деловима заштићеног подручја Витам Вудса у Оксфорду.

Студија је обухватила 20.000 сати аудио записа са више од 100.000 песама, снимљених током три године. Истраживачи су користили моделе засноване на вештачкој интелигенцији да би анализирали репертоаре птица, како јединке, тако и оне „из комшилука“, али и читаве популације на подручју како би истражили колико има сличности и разлика у њиховом појању.

Као резултат тога, утврдили су како су кретање, имиграција и старосна структура утицали на песме. Тим је открио да у близини велике сенице птице сличне старости имају сличну „плеј-листу“ нумера које изводе.

Времешније јединке имале су тенденцију да певају старије песме које су биле мање уобичајене међу популацијом у целини, слично као што старији људи певуше традиционалније мелодије.

Др Рекалде објашњава да разлог лежи у томе што велике сенице науче своје песме у првој години живота. Као резултат тога, подручја са већом разликом у старости птица имала су већу разноликост мелодија.

Кретање је такође било важно. Тим је открио да би придошлице усвојиле локалне песме након досељавања у комшилук, уместо да уводе нове.

Како до ширег репертоара песама

Др Нило Мерино Рекалде оцењује да је то своди на „свестраност“ која је обично присутна када су птице веома младе и стога још увек уче песме.

„У том процесу се дешава нешто занимљиво што ми не разумемо у потпуности, а то је да изгледа да на крају имају мало већи репертоар“, прецизирао је Рикалде.

Истраживачи наводе да је у областима у којима су се птице дуже задржавале примећено више јединствених „домаћих“ мелодија, највероватније зато што су биле мање под утицајем мелодија које се певају на другим местима. Насупрот томе, приметио је Рекалде, веће кретање значило је да су репертоари постали сличнији јер је већа вероватноћа да ће птице певати „популарне“ мелодије уобичајене за целу популацију.

Осим што истраживање расветљава неке од механизама мењања културе код птица, отвара нове могућности за рад на заштити и очувању тих животиња.

„То би вам могло омогућити да кажете нешто о популацијама, њиховом статусу, структури заједнице и у каквом су стању, на основу птичјег цвркута, без потребе да их заробљавате“, закључио је Рекалде.