Инвазивне врсте: зашто их напросто не бисмо јели

Џес Грифитс је сувласник и главни кувар ресторана „Даи Дуе“ у граду Остину у америчкој савезној држави Тексас. У конципирању јеловника веома му је важно да користи регионалне производе и да се придржава начела одрживости, па зато често ставља на свој јеловник – дивље свиње. Грифитс сматра да је убијање дивљих свиња еколошка нужност.

Дивље свиње, тзв. „ферал хог“ или „Рејзербек“, спадају у инвазивне врсте које у Сједињеним Државама наносе посебну штету. Сматра се да је боље да су мртве него живе. Због тога је у Тексасу сезона лова на њих отворена током читаве године. Власти изричито подстичу људе да убију што је више могуће дивљих свиња.

Осим тога, оне су несумњиво добар извор протеина, наглашава Грифитс. „Кад бих морао да наведем само једно месо које је за нас посебно добро, не бих морао ни да размишљам: то је управо ово месо.“

Зашто су дивље свиње у САД проблем?

Дивље свиње нису аутохтона врста у Сједињеним Државама. Оне потичу од укрштања дивљих свиња увезених ради лова и домаћих свиња које су такође донели европски колонисти. С обзиром на то да се размножавају исто тако брзо као и домаће свиње, њихов број се у САД током година експоненцијално повећао – на шест милиона животиња, колико се процењује да их има. А половина њих живи у јужној савезној држави Тексас.

Ширење пољопривредних површина пружило им је одличне услове: велика поља житарица привлаче их као бесплатни ресторани, а и пружају им заклон од људи.

„Рејзербек“ свиње не једу само усеве, већ убијају и мању стоку, а узрокују и штету у руралним и урбаним подручјима. Према Џону М. Томецеку, биологу за дивље животиње са Универзитета Тексас А&М, штета износи више од 500 милиона долара годишње.

Штета коју те свиње наносе самим еко-системима много је теже измерити. У то се убраја њихов апетит за семенкама дрвећа, као и јајима птица и корњача. Оне такође оштећују осетљива земљишта у потрази за храном, загађују потоке, језера и реке својим изметом. У неким подручјима их лове медведи и повремено планински лавови, али у Тексасу нема предатора који их имају на јеловнику.

Инвазивне врсте узрокују огромне штете широм света

Ову карактеристику америчке дивље свиње деле с многим инвазивним врстама широм света, попут црвених лављих риба из јужног Пацифика и Индијског океана, које се шире Карибима и по Средоземљу, или кинеских виноградских пужева из Азије који стварају проблеме у САД и Канади.

Када се неизворна врста настани у новом станишту и нема ничега што би је држало под контролом, обично је невероватно тешко спречити њено масовно ширење.

Према Међувладиној научно-политичкој платформи о биолошкој разноликости и услугама еко-система (ИПБЕС), инвазивне врсте играју кључну улогу у 60 одсто изумирања врста на глобалном нивоу. Штете које узрокују сада износе више од 420 милијарди америчких долара годишње, према проценама из 2019. године. Од 1970. штете су се сваке деценије учетворостручиле.

Како би се спречило ширење неизворних биљака и животиња, требало би спречити да се уопште устале, каже Морелија Камачо-Сервантес, биолошкиња и водитељка лабораторије за инвазивне врсте на Националном аутономном универзитету Мексика. „Када једном стигну тамо где не припадају, морате прилично брзо да их искорените. А под искоренити мислим на потпуно уништење“, каже она.

Како искоренити инвазивне врсте?

Постоје различити начини за то. Дивље свиње могу да се, на пример, ухвате у велике групе и убију или да се смањи њихов број отровним мамцима. С обзиром на то да су свиње врло интелигентне, стручњаци саветују да је најбоље истребити читаво крдо како се животиње не би међусобно училе како да избегавају људе.

За Тексас, Министарство пољопривреде САД препоручује убијање свиња из хеликоптера. То је најједноставнија метода. Власти такође активно подстичу грађане да убијају инвазивне врсте, као што су неке врсте инвазивних инсеката на североистоку САД или козе и пацови на мексичким острвима.

Инвазивне врсте на јеловнику

Многим људима очигледно је лакше да се супротставе инвазивној врсти ако могу да је једу – као што је то случај с инвазивним црвеним лављим рибама у мексичком Карибику.

„Почели су да лове рибу како би је јели“, каже Камачо-Сервантес. „Развили су креативне рецепте за припрему и продали много рибе – дакле, много су ловили. И сада је број тих риба веома мали.“

Број дивљих свиња у Тексасу још увек није под контролом. Због њиховог брзог размножавања, према власнику ресторана, Грифитсу, не може се очекивати да ће се то брзо променити. „Морамо сваке године да убијемо око 70 одсто њих како бисмо задржали популацију на садашњем нивоу“, каже док стручно расеца мртву свињу.

Али, конзумација дивљих свиња из Тексаса има још једну предност, сматра кувар. „Сваки килограм дивље свињетине који можемо да послужимо, то је килограм меса мање из индустријског узгоја.“