Сав угљен-диоксид од сагоревања фосилних горива би могли да заувек упумпамо у морско дно

Због тога тим научника жели да направи пловеће платформе на стратешким локацијама. Уместо да извлаче нафту или гас из морског дна, те бушотине би упумпавале угљен-диоксид.

Напајане енергијом из сопствених ветро-турбина, пловеће станице би исисавале угљен-диоксид из ваздуха (па чак и морске воде) и упумпавале га у рупе у морском дну.

Научници су назвали пројекат "Solid Carbon", а ако успе, угљен-диоксид који се упумпа у стене остаће у њима заувек заробљен.

„Због тога је овакав вид складиштења угљен-диоксида веома трајан и безбедан“, каже за Бизнис инсајдер Мартин Шерват, геофизичар који ради на пројекту.

За разлику од других врста складиштења угљен-диоксида, не бисмо морали да бринемо о враћању гаса у атмосферу. Ипак, пре свега овога, научницима је потребно 60 милиона долара како би тестирали прототип на мору.

Како морско дно моће да служи као шпајз

Научници процењују да би широм света базалтне стене могле да заувек упију више угљен-диоксида него што би се емитовало сагоревањем свог фосилног горива. На мапи испод означене су базалтне стене у свим океанима и морима.

То не значи да бисмо могли да неконтролисано наставимо да сагоревамо фосилна горива. Осим тога, стратегија упумпавања угљен-диоксида (чак иако се покаже успешном) неће бити ни технолошки ни економски могућа за извести на свим локацијама.

Стручњаци, међутим, наводе да би чак и неколико платформи могло да направи велику промени. У басену Каскадија код западне обале Канаде, близу острва Ванкувер, има довољно места да се у стенама ускладишти око 20 година укупних светских емисија угљен-диоксида. Ту ће бити спроведен и први тест.

„Разлог због ког је ова локација тако примамљива јесте што је од свих потенцијалних локација највише истражена и имамо највише знања о њој“, објашњава Дејвид Голдберг, геофизичар и професор климатских наука и управљања угљен-диоксидом на Универзитету Колумбија.

План лежи у хемијској реакцији која се природно дешава. Базалтне стене су високо реактивне, пуне метала који се брзо везују за угљен-диоксид и заједно стварају карбонатне минерале.

Базалт је такође веома порозан па има доста места за складиштење угљен-диоксида и последично формирање карбонатних минерала.

На Исланду пројекат „CarbFix“ доказао је овај процес на малој скали, растапајући угљен-диоксид у води и онда га упумпавајући у подземну наслагу базалта. У наредне две године, угљен-диоксид се минерализовао и постао део подземне стене.