Микробиље – природни концентрат здравља

Пре седам година Сара Милуновић је заменила свој посао фотографа узгајањем микробиља. Са својом породицом основала је газдинство, а плодне оранице су им постале просторије у стамбеној згради у престоници.

„Код нас у понуди постоји преко 20 врста микробиља. Неке од њих су цвекла, рукола, коријандер, матичњак, коприва, сикавица. Оно што је нама важно јесте да семе није третирано. Што се тиче самог узгоја, управо у посудице стављамо земљу и након тога се ставља семе. У суштини, нека њихова нормална фаза је пар центиметара, оне не расту много више, грашак нешто више, као и леблебија. Све остале врсте су у суштини ниског раста и могу да трају у зависности од врсте до врсте“, каже Сара Милуновић.

Препознајући њихову вредност, све више људи их и код нас и у свету употребљава као додатак исхрани.

„Микробиље има 40 пута већу нутритивну вредност него иста та биљка, исте врсте, као одрасла. Педесет грама броколија садржи антиканцерогену материју која је једнака количини једног килограма одрасле биљке броколија. Мени је то било невероватно и схватила сам да ако унесем то у своју кућу, да ћемо ми нешто вредно и паметно појести“, објашњава водитељка РТС-а Весна Радосављевић.

И кувари су почели све више да користе микробиље у ресторанима. У једном престоничком без њега се јела не служе, а кувар каже, гости увек питају које им је микробиље у тањиру.

„Гледамо да када припремамо храну употребимо што више врста микробиља за различите врста јела. За доручак припремамо грашак, за ручак припремамо амаранти, сангоротку за суши ролнице припремамо микрокукуруз и алфаклице. Оно што наши гости воле код нашег сервирања хране уз суши је то микробиље“, наводи кувар Влајко Пешић из хотела „Ханами“.

За стручњаке је важно то што се микробиље не третира штетним састојцима. У свету има више од 50 врста тих биљака, а код нас се гаји тек 25.

„Нема потребе да се посебно перу. Могу се конзумирати врло једноставно тако што се сецну изнад дела где је земља. Намирнице које се уносе у виду микробиља богате су живим ензимима, богате су хранљивим састојцима која су заправо антибиотичка једињења и много је корисније користити у таквом смислу природне антибиотике, него да користимо неке једнокомпонентне састојке које се могу наћи у синтетичким таблетама“, каже Невена Веселиновић, стручњак за макробиотику.

„Постоји тенденција да се користе семена дивљих биљака за производње микробиља. Не стрикно траве, може било која дивља врста која је аутохтона у Србији. Може да се узме семе и да се то семе провери на степен клијавости. Ако има одређени степен клијавости, могу да се гаје као микробиље. Што се тиче законске регулативе, не постоји законска дефиниција микробиља нити је он укључен у било који закон или правилник у Републике Србије“, објашњава Спасоје Белошевић са Пољопривредног факултета.

Микробиље се први пут појављује у менијима ресторана у Сан Франциску осамдесетих година прошлог века, али је тек деведесетих постало популарно. Прве врсте које су се узгајале као микробиље су рукола, босиљак, кељ и першун, данас је тај број много већи и не престаје да расте.