Воде је све мање и све је загађенија – већ ризикујемо кад једемо речну рибу

Сведоци стања на нашим рекама су они који су стално поред њих – риболовци.

„Ја сам имао привилегију да у последњих петнаестак година четрдесетак пута пецам у десетак земаља Европе, на различитим водама. И заиста, без икаквог претеривања, могу да кажем да све заједно нисам видео у свим тим земљама, у свим тим водама упола онолико флаша, кеса и осталог физичког отпада колико видимо овде док стојим поред Саве на ушћу Топчидерске реке, усред Београда. Ми не знамо ни каквог је квалитета риба коју пецамо јер се сматра, отприлике прећутно, да је риба, ако је жива кад смо је извадили из воде, да је здрава и да је исправна за јело“, наводи Владимир Стакић, члан УО Уједињених риболоваца Србије.

„Ја је не бих јео због тога што вероватно у себи садржи одређену количину продуката који улазе као загађивачи. На Сави, на најнизводнијој тачки коју смо радили, а то је Макиш, види се да се тај еколошки потенцијал, да кажемо статус загађености, мења, односно квари и то је вероватно последица свих загађивача који се налазе узводно. Ту је свакако највећи од њих град Шабац, али има још насеља која се налазе дуж Саве“, напомиње проф. др Предраг Симоновић са Биолошког факултета Универзитета у Београду.

Главни извори загађења водотока су индустрија, комуналне отпадне воде из насеља и пољопривреда – кроз употребу пестицида и вештачких ђубрива, а по њиховој површини плутају пластичне флаше, гуме, а често и угинуле рибе. На канализационе системе прикључено је тек нешто више од половине становника Србије.

„Србија највећи проблем има у ствари за прикупљање и испуштање комуналних отпадних вода. Само један мали проценат, 56 до 57 одсто вода у Србији се прикупља канализацијом, схватамо да није довољно, а од тога се један мали део пречишћава, око 10 посто. Тренутно ми имамо према информацијама које ја имам, 57 постројења за пречишћавање отпадних вода, од тога велики број је у функцији, али нема адекватан третман, има и оних који уопште нису у функцији“, истиче Бранка Поповић из ЈП „Србијаводе”.

Већ пола века чека се на изградњу постројења за третман отпадних вода Београда које се испуштају у Дунав и Саву, без икаквог пречишћавања. У току је израда стратегије која би требало да помогне да се очисте око 200 малих водотока на подручју Београда, који су својеврсни канализациони колектори.

„То је оквирни документ којим ћемо ми да дамо предлог мера изградњом малих постројења за пречишћавање отпадних вода, затим подржавањем шумских екосистема крај приобаља и вода на територији града Београда. Имамо неке идеје да би системом плутајућих острва на неки начин дошли до пречишћавања самих тих канала“, каже Димитрије Тошић, из Секретаријата за заштиту животне средине Београда.

Стручњаци упозоравају да воде заправо немамо довољно и да на то поред загађења утичу и климатске промене.

„Током лета у маловодним периодима имамо све мање и мање вода многи водотокови пресушују. Сад замислите када у тим условима све мање количине вода, сва загађења која доспевају, наравно имају веће концентрације. Сваки кубик ђубрета у водотоковима или у приобаљу мањи капацитет речних и поточних корита када прође велика вода, тиме се повећава и ризик од неповољног дејства поплава“, наглашава проф. др Ратко Ристић, председник Одбора за заштиту животне средине Универзитета у Београду.

Према извештају Агенције за заштиту животне средине, најлошији квалитет воде је у Војводини, а најчистије су речице на југу Србије. Анализа Института за јавно здравље „Батут" показује да је вода из трећине јавних водовода у Србији неисправна.