Да ли је природа једини кривац за штету коју нам наноси или смо сами криви

Река Грбавица је у Сјеници направила велике проблеме домаћинствима. За појаву такозваних бујичних поплава узрок је велика количина падавина, што се десило на сливовима у околини Сјенице, објашњава гост Београдске хронике, професор Ратко Ристић са Шумарског факултета Универзитета у Београду.

„Очигледно да корито није могло да прими ту количину воде у којој је било доста ерозивног материјала који је спран с падина. Вероватно је мали капацитет корита и заузетост приобаља на коме су изграђени неки објекти који можда ту уопште не би требало и да буду, све је то допринело да су последице те поплаве имале ову форму“", истиче професор Ристић.

Простор Србије, јужно од Саве и Дунава је практично цео угрожен бујичним поплавама, додаје Ристић. Наш рељеф и климат је такав да ми то можемо да очекујемо на готово читавој територији.

„Међутим, од стања сливова, од тога какви су нам шумски екосистеми, како обрађујемо пољопривредно земљиште, где градимо путеве, где градимо куће, да ли постоји урбанистички ред, да ли се забрањује одлагање ђубрета у приобаљу и у речним коритима –- све су то фактори који доприносе појави поплава“, истиче гост Београдске хронике.

Дакле, морамо да научимо да живимо с чињеницом да смо изложени поплавама и човек је искључиво одговоран да минимизира те негативне ефекте.

Клизишта

Ни за клизишта се не може рећи да је крива само природа, напомиње проф. др Биљана Аболмасов, а све зависи од тога шта је узрок појаве.

„Нека клизишта у Србији су регистрована и ту нема оправдања уколико је неко градио објекат на њима. Међутим, нека клизишта нису регистрована и постоји могућност да се човек једноставно затекао, као што је био случај 2014. године када су поједини објекти у Лозници, Крупњу, Љубовији, Зворнику... кренули да тону. Једноставно није било познато да је ту икада било клизишта“, напомиње професорка Аболмасов.

Уколико желимо да градимо на неком терену, могуће је проверити да ли је тло подложно појави клизишта, али се ипак морају имати у виду екстремне временске прилике које могу изазвати клизиште и на подручјима која никада нису била подложна таквој врсти померања тла.

За катастар клизишта на целој територији Републике је задужен Геолошки завод Србије који полако напредује са допуњавањем података, додаје др Аболмасов. Постоји катастар клизишта Београда који је последњи пут уређен 2010. године и већ би требало да се ажурира и да се допуне подаци, али када буду прикупљена потребна средства за то.

„Миријево, на пример као насеље је концептуално изграђено на условно стабилном терену, али је терен припремљен тако да се могу градити објекти. Што значи да је градња на таквим условно стабилним теренима исплатива само уколико градите објекте за становање, где се те мере стабилизовања терена и спречавање активирања клизишта исплате кроз цену квадрата“, објашњава професорка.

Одбрана од поплава

Процене су да Србији треба неколико десетина милиона евра сваке године које би се улагале у наредних десет година како бисмо значајно смањили ризик од поплава и бујичних поплава.

Према Закону о водама наплаћује се такозвана накнада за водно земљиште, међутим, нажалост, напомиње професор Ристић, те накнаде нестануј негде у буџету, а Јавно водопривредно предузеће Србија воде добија мали део тих уплаћених средстава, тако да стално недостаје новца.

„Морам да кажем да је много урађено од 2014. године после оних катастрофалних поплава до данас. Али на такозваним доњим деоницама бујичних токова где су прављене регулације, где су прављени насипи и уређивана су корита. Међутим, јако мало је рађено у вршним деловима сливова у брдско-планинском региону где се генеришу те негативне појаве“, наглашава професор Ристић.

Потребна су пошумљавања деградираних површина, голети. Затим потребно је подизање бујичних брана које заустављају наносе и значајно смањују ефекат поплава. Затим терасирање терена.

По закону, локалним самоуправама је препуштено да праве оперативне планове за одбрану од поплава на водама другог реда, а то су по правилу бујични водотокови, али многе локалне самоуправе немају квалитетне планове.

У тим плановима би требало да постоји катастар локалних бујичних токова, прорачун очекиваних „великих вода“, да буду дефинисани критеријуми како се и кад реагује и формирани штабови за ванредне ситуације. Потребно је сваке године прегледати терен и констатовати шта треба урадити, наводи проф. др Ратко Ристић.