Богате земље да финансирају сиромашне, два билиона долара годишње „климатске помоћи“

Два билиона долара годишње биће потребно да би сиромашне земље могле да се пребаце са потрошње фосилних горива и инвестирају у обновљиве изворе енергије и технологију ниске потрошње, али и да се изборе са ефектима екстремног времена, наводи се у извештају представљеном на климатском самиту Коп27.

Два билиона долара годишње покрила би потребе свих земаља у развоју.

„Половина тог финансирања могла би да се очекује да дође од локалних финансијских институција и тржишта капитала, посебно од националних развојних банака које би могле да конкуришу за развојне фондове и безкаматне зајмове“, пише у извештају.

Међутим, екстерно финансирање, попут Светске банке и других мултилатералних развојних банака, такође мора да игра кључну улогу.

„Богате земље морају да препознају да је и у њиховом виталном самоинтересу, као и да је то питање правде зато што су оне највећи кривци за ефекте климатских промена, да инвестирају и помогну државама у развоју“, истакао је аутор извештаја, економиста Николас Стерн, који је 2006. године написао утицајну студију о економији климатских промена 2006. године.

Највећи део раста енергетске инфраструктуре и потрошње у наредној деценији налазиће се у земљама у развоју, а уколико свој раст буду базирале на фосилним горивима, свет неће моћи да избегне катастрофалне климатске промене, које ће довести у опасност животе милијарди људи и узроковати огромну материјалну штету.

Осим тога, финансирање економског раста на бази ниских емисија угљен-диоксида у сиромашним земљама помоћи ће да издигне милијарде људи из сиромаштва, створи нове послове и смањи ниво ослобађања штетних гасова.

Новац је такође потребан сиромашнијим земљама да би се прилагодиле на ефекте климатске кризе, попут градње издржљивије инфраструктуре, заштитних бедема и система за рано упозорење.

Најмање одговорни највише испаштају

Као што је то често случај, они најмање криви сносе најгоре последице. Читав афрички континент је одговоран за мање од четири одсто историјских глобалних емисија, народи Црног континента највише испаштају од климатске кризе.

Последња у низу катастрофалних последица јесте суша на Рогу Африке, због које је 37 милиона људи у опасности од глади.

Исту неправду пре неколико месеци искусио је и Пакистан, када су незапамћене поплаве потопиле трећину површине те земље и однеле више од 1.700 живота. Светска банка је проценила тоталну економску штету на 30 милијарди долара, а реконструкција ће коштати још 16 милијарди долара.

Пакистан је, илустрације ради, допринео историјским глобалним емисијама са 0,3 одсто, али попут Кеније и Сомалије плаћа последице које су друге земље узроковале. Што је још горе, ове државе немају довољно ресурса да надокнаде штету.

Када су Немачку 2021. године погодиле велике поплаве, влада у Берлину могла је одмах да финансира поправку оштећене инфраструктуре и градова у висини од 30 милијарди евра.

За разлику од највеће европске привреде, Пакистан је морао да се ослони на адхок формирани фонд Уједињених нација, који је до данас добио тек 34 одсто потребног новца. Мозамбик је био приморан да од ММФ-а узме зајам како би финансирао опоравак од циклона Идаија 2019. године, због чега је земља додатно запала у дугове.

Заоставштина колонијалног искоришћавања и пљачкања од стране богатих земаља оставила је државе попут Пакистана, Кеније и Мозамбика без довољно ресурса да би се бориле са последицама екстремних климатских промена, пише британски Гардијан.