Један узорак крви могао би да открије биолошку старост сваког вашег органа

Oргани у истом телу могу показивати различите нивое биолошког старења. Научници су сада искористили те трагове како би развили методу која би, на основу само једног узорка крви, могла да предвиди који органи изгледају старије него што би се очекивало.

То још није тест крви који можете да затражите у болници. Такође, њиме није могуће пратити орган током више година како би се директно измерило колико брзо стари. Уместо тога, ова метода процењује да ли неки орган изгледа биолошки старије или млађе него што би се очекивало с обзиром на хронолошку старост особе.

Тим који је предводио Андре Рендеиро, а у којем су Ернесто Абила, Ива Буљан и Јимин Џенг били равноправни први аутори, анализирао је 25.712 микроскопских снимака ткива 983 преминула донора. Узорци су обухватили 40 врста ткива из 29 органа.

Истраживачи су обучавали модел вештачке интелигенције користећи узорке ткива људи различите старости. Временом је систем научио да препознаје суптилне структурне промене повезане са старењем, стварајући својеврсни „ткивни сат“ за сваки орган.

Ако би, на пример, тај „сат“ проценио да плућно ткиво шездесетогодишње особе личи на ткиво старијих људи, сматрало би се да су њена плућа старија него што би се очекивало.

Процене модела су се у просеку разликовале од стварне старости донора за око пет година.

Занимљиво је, међутим, то што су те процене, како се чини, одражавале много више од самог датума рођења.

Ткива која су изгледала старије него што се очекивало обично су показивала више структурних промена и здравствених стања повезаних са старењем. Међу њима су били смањење ткива, укрућивање налик ожиљцима, губитак ситних крвних судова, нагомилавање масти у скелетним мишићима и стањивање нерава.

Ни тело није пратило један универзални образац старења. Код неких људи уочени су знаци узнапредовалог старења у великом броју органа. Код других је само један орган – попут срца, плућа или желуца – изгледао знатно старије од остатка тела.

Међутим, директна процена биолошке старости неког органа обично захтева инвазивну процедуру како би се прикупио узорак ткива.

Да би заобишли тај проблем, истраживачи су упоредили процене старости добијене на основу снимака ткива са обрасцима активности гена у узорцима крви истих донора.

Једноставно речено, тражили су промене у активности гена у крви које су повезане са тим да неки орган изгледа старије него што би се очекивало.

„Узорак крви не даје директну слику органа; он процењује разлику у старости органа на основу претходно научене повезаности“, рекао је за Сајенс алерт Андре Рендеиро, главни истраживач у Центру за молекуларну медицину (CeMM) и Институту „Лудвиг Болцман“ за мрежну медицину Универзитета у Бечу.

Истраживачи су затим развили други модел који је, користећи искључиво податке из крви, процењивао колико старо изгледају различити органи. Његова предвиђања била су најпоузданија када је реч о укупном старењу организма, систему органа за варење и слезини.

Како би проверили да ли те процене одражавају стварне болести, истраживачи су методу тестирали на подацима из крви здравих људи и особа са осам различитих здравствених стања. Модели су углавном показивали веће разлике у процењеној старости управо код органа повезаних са одређеним обољењем.

Код људи који су претрпели мождани удар, модел је највећу разлику у старости приписао мозгу.

Код особа са Кроновом болешћу, веће разлике у старости утврђене су код једњака, желуца, танког и дебелог црева.

У групи оболелих од Алцхајмерове болести, мозак је био једини орган код којег је утврђена статистички значајно повећана разлика у старости.

Ова поклапања указују на то да крв може да садржи трагове о ономе што се дешава дубоко унутар организма. Међутим, то што неки орган изгледа старије не значи да је убрзано старење изазвало болест. Могуће је да је болест убрзала старење органа или да су се оба процеса развијала истовремено.

Раније методе засноване на анализи крви процењивале су старост органа мерењем протеина који циркулишу у крви.

Једно такво истраживање показало је да је мозак који изгледа биолошки старије повезан са већим ризиком од смрти.

Ипак, постојећи комерцијални тестови биолошке старости могу давати веома различите резултате.

И нова студија има значајна ограничења.

Већина ткива прикупљена је након смрти, а истраживачи нису пратили исте људе током процеса старења. Метода заснована на анализи крви углавном је испитивана код људи којима је нека болест већ била дијагностикована.

И даље није познато да ли би овај тест могао да открије болест пре појаве симптома.

Биће потребне проспективне студије, потврда да метода даје уједначене резултате у различитим популацијама, као и одобрење регулаторних тела. До примене у клиничкој пракси проћи ће „реално гледано неколико година, можда и готово деценија“, рекао је Рендеиро.

Абила, Ива Буљан, Јимин Џенг и Рендеиро пријавили су потенцијални сукоб финансијских интереса у виду патента повезаног са овим истраживањем.

За сада, студија указује на то да свођење биолошке старости на само један број може изоставити важан део целокупне слике.

Ваше срце, мозак и бубрези налазе се у истом телу, али то не значи да проток времена на њих делује на исти начин.

Студија је објављена у часопису Nature Medicine.