Научници открили 73 вулканске калдере скривене на дну океана

Већина вулканске активности на Земљи одвија се испод површине мора. Ипак, трагови које ти вулкани остављају до сада су углавном били скривени.

Сада је тим научника, предвођен вулканологом Андреом Веролином са Универзитета Париз-Сакле у Француској, уз помоћ вештачке интелигенције и анализе морског дна, идентификовао 73 до сада непознате вулканске калдере испод светских океана.

Калдере су огромне удубине налик кратерима које настају када вулкан испразни довољно магме из подземне магматске коморе, због чега се тло изнад ње урушава. Неке су одавно угашене, док друге указују на вулканске системе који би у будућности могли поново да еруптирају.

„Наш скуп података попуњава значајну празнину у посматрањима и пружа поновљив и надоградив оквир за проучавање подморских вулкана, истичући потребу да се подморске калдере укључе у будуће глобалне процене вулканске активности“, наводи се у раду који је унапред објављен у часопису Communications Earth & Environment.

Највећи део вулканске активности на Земљи одвија се испод мора, где се тектонске плоче непрестано раздвајају, сударају и подвлаче једна испод друге. Управо на тим немирним границама магма се пробија ка површини и ствара вулкане на дну океана.

Већину подморских ерупција чине релативно мирне базалтне ерупције дуж зона ширења океанског дна, али повремено долази и до много снажнијих догађаја.

Подморске калдере могу да изазову огромне ерупције, цунамије, ударне таласе, облаке вулканског пепела и огромне количине паре приликом експлозија дубоко испод океана.

Ерупција вулкана Хунга Тонга–Хунга Хаапај из 2022. године, која се догодила у подморској калдери у архипелагу Тонга, представљала је својеврсно упозорење. Она је изазвала атмосферске ударне таласе који су стигли до свемира, распрострањене цунамије и штету на удаљености од више хиљада километара.

Ако не знамо где се налазе подморске калдере, не можемо ни да утврдимо које од њих треба пажљивије пратити. Пре овог истраживања било је познато мање од 30 таквих структура испод светских океана.

Да би попунили ту празнину у знању, Веролино и његове колеге прилагодили су алгоритам који је првобитно обучен за откривање ударних кратера на Марсу и применили га на батиметријске карте, које приказују рељеф морског дна.

Алгоритам је у првој фази издвојио чак 87.435 могућих формација.

Испоставило се да је већина њих била лажна узбуна. После низа филтера и ручне провере преосталих кандидата, истраживачи су коначну листу свели на 78 вероватних калдера.

Пет од тих кандидата већ је било препознато као подморске калдере, што додатно потврђује поузданост методе.

То значи да су истраживачи открили 73 потенцијалне калдере за које се раније није знало. Ако се њихово постојање потврди, број познатих подморских калдера био би више него утростручен, а алгоритам би у будућности могао да буде додатно унапређен и открије још већи број оваквих структура.

Открића су показала и где је највероватније да се подморске калдере јављају.

Осам новооткривених структура налази се на средњоокеанским гребенима, односно на границама двеју тектонских плоча.

Девет их је откривено у вулканским луковима.

Чак 61 пронађена је у унутрашњим тектонским областима, попут ланаца подморских планина, а не на самим границама тектонских плоча.

Истраживачи су издвојили и седам новоидентификованих калдера као посебно важне за будућа истраживања, јер њихов положај, дубина и облик указују да би могле бити кључне за боље разумевање опасности које носе подморски вулкани.

Важно је нагласити да овај научни рад није процењивао да ли је нека од ових калдера тренутно активна. Међутим, неколико недавних истраживања показало је да чак и вулкани за које се сматра да су угашени могу постепено поново да се пуне магмом и временом постану активни.

Зато је важно знати где се ове структуре налазе и детаљније испитати оне које би могле да представљају највећи ризик.

„Ова студија поставља кључне темеље за процену ризика од подморских вулкана и унапређење глобалне спремности“, наводе истраживачи.

„Наш циљ није да направимо потпун глобални попис подморских калдера, већ да успоставимо транспарентан и поновљив оквир који обезбеђује конзервативан почетни скуп података, а који ће моћи да се проширује како буду доступне карте морског дна веће резолуције и нова истраживања.“

Истраживање је објављено у научном часопису Communications Earth & Environment.