Скривени свет Антарктика – откривена огромна лепезаста структура која мења мапу континента

На најјужнијој тачки Земље, континент је заробљен испод ледене плоче дебеле и до неколико километара. Све што се налази испод лежало је скривено милионима година – древни крајолик високих планина и дубоких кланаца, изгубљен испод залеђеног белог мора.

Деценије радарских истраживања и других геофизичких посматрања постепено су откривале овај мистериозни свет, а научници су сада склопили доказе о постојању скривене структуре изванредних размера.

Испод источног дела Јужног пола, тим који је предводио геофизичар Еђидио Армадиљо са Универзитета у Ђенови идентификовао је огромну формацију у облику лепезе, састављену од око 30 повезаних басена. Структура се шири према обали, као да је неко повукао угао Антарктика и растегао га око једне централне тачке у унутрашњости.

Склапање древне слагалице

Истраживачи су ову формацију назвали „Источно-антарктичка лепезаста басенска провинција“ (ЕАФБП). Занимљиво је да тим није првобитно трагао за геолошком структуром у облику лепезе.

Уместо тога, истраживали су како би источни Антарктик изгледао када би се лед уклонио. То није исто што и посматрање радарских снимака, јер огромна маса леда, процењена на 27 милиона кубних километара, гура тло испод себе. Када би лед нестао, копно би се подигло и до једног километра у висину.

Комбинујући реконструисану топографију са радарским, гравитационим, сеизмичким и магнетним подацима, научници су почели да истражују скривени пејзаж. Док су анализирали податке, приметили су нешто необично.

Многи велики субглацијални басени у том подручју, укључујући и до сада познате басене Вилкс и Аурора, као и басен у којем се налази језеро Восток, изгледало је да имају исту основну геометрију. Нису били насумичне депресије, већ су се ширили ка споља из једне заједничке, централне тачке у близини Јужног пола, формирајући, како су описали, „кохерентан радијални образац на континенталном нивоу“.

Трагови цепања суперконтинента

Геометрија ове структуре има упадљиву сличност са тектонским обележјем познатим као сфеноказам, који је описан 1955. године као „троугласти процеп океанске коре који раздваја два кратонска блока, а који је настао ротацијом једног блока у односу на други“.

Истраживачи верују да је лепезаста формација настала процесом познатим као „ротационо истезање“, где се континентална кора постепено шири из једне централне тачке, слично отварању ручне лепезе. Гребени се шире радијално ка обали дугој око 2.000 километара, попут ребара лепезе.

Ако је ова интерпретација тачна, структура чува доказе о тектонској активности која је претходила распаду суперконтинента Гондване и нуди кључне трагове о коначном одвајању Јужног пола од Аустралије.

Такође, могла би да објасни и друге карактеристике континента, као што су високе Гамбурцев субглацијалне планине и Трансантарктичке планине које се граниче са овом провинцијом. Истраживачи претпостављају да је кретање приликом отварања „лепезе“ могло појачати уздизање у тим регионима, стварајући планинске венце који данас спадају међу најистакнутије скривене карактеристике Антарктика.

Зашто је важно разумети шта је испод леда?

Питање облика копна испод Антарктика није искључиво академско. Прво, лед се непрестано креће, а то кретање је вођено контурама стена испод њега. Детаљно разумевање тих контура помаже нам да боље предвидимо брзину и правац тока леда, што је кључно за разумевање утицаја климатских промена и потенцијалног раста нивоа мора.

Вода из стотина субглацијалних језера делује као подмазивач на бази ледене плоче, додатно утичући на брзину кретања глечера ка океану.

Други велики разлог је то што ова открића попуњавају огромну празнину у нашем познавању историје Земље. Јужно пол чини око 10 одсто копнене масе планете, а многа питања о Гондвани, распаду континената и древним геолошким процесима остала су без одговора јер већи део континента не можемо директно видети.

Иако ово објашњење није савршено и прецизно датирање процеса је и даље изазов, оно представља значајан корак напред. Антарктик је и даље граница коју је тешко продрети. Ипак, мало по мало, научници откривају његове тајне, отварајући прозор у давно изгубљени, древни свет.