Нова студија руши мит – потомака Џингис-кана знатно мање него што се мислило

Казахстански фолклор каже да тело Џочија, најстаријег сина Џингис-кана, почива у маузолеју у региону Уљтау, у централним висоравнима земље. Међутим, када су археолози недавно проучавали тело из средњовековног маузолеја, нису пронашли Џочија, али су открили нову генетску лозу коју је можда пренео сам Џингис-кан.

Џингис-кан, рођен као Темуџин у планинама Хентеј на североистоку Монголије, био је средњоазијски ратник који је 1206. године основао огромно Монголско царство. Изузетне јахачке способности Монгола и њихова вештина са луком и стрелом омогућиле су им да брзо освоје територију која се протезала од Тихог океана до централне Европе.

Са супругом Борте имао је четири сина и пет ћерки. Њихов најстарији син Џочи рођен је око 1182, а умро око 1227. године, непосредно пре смрти самог Џингис-кана. Северозападни део Монголског царства којим је Џочи (писан и као Јоши, Жоши или Јуши) владао касније је постао познат као Златна хорда.

„Златном хордом владао је најстарији син Џингис-кана и његови потомци током многих генерација. До сада, међутим, није било доступних података о древном ДНК ових појединаца“, рекао је Ајкен Аскапули, биолошки антрополог са Универзитета Висконсин–Медисон.

У покушају да открију ДНК блиских Џингисових сродника, Аскапули и његове колеге истраживали су фолклорне тврдње да је Џочи, који је погинуо након пада с коња у Уљтауу, сахрањен у истоименом маузолеју изграђеном најмање 70 година после његове смрти. Своја открића објавили су у часопису ПНАС.

За потребе истраживања, научници су отишли у регион Уљтау и анализирали мушке скелете из три средњовековна маузолеја за које се верује да припадају Џочију и другим припадницима елите Златне хорде. Тим је проучавао ДНК ових појединаца, посебно податке о њиховом Y хромозому, који се преноси са оца на сина.

Радиокарбонско датирање показало је да два мушка скелета потичу из периода између 1286. и 1398. године, што значи да вероватно нису били синови Џингис-кана. Међутим, анализа ДНК открила је да су та двојица мушкараца делила исту очинску лозу, коју је делио и један мушкарац датиран у 18. век, за коју се верује да је повезана са Џингис-каном.

Један од проблема у потврђивању ове везе јесте то што скелет Џингис-кана никада није пронађен и нико не зна где је сахрањен. „Нико не зна тачно како би изгледао његов Y ДНК. Не само његов, већ ни ДНК његових синова, унука или најближих сродника – ништа од тога није познато. Ово је покушај да се одговори на то питање“, рекао је Аскапули.

Ранија студија објављена 2003. године у часопису American Journal of Human Genetics показала је да је необична лоза Y хромозома, пореклом из Монголије од пре око хиљаду година, названа Ц3*, данас честа међу људима који живе на територијама некадашњег Монголског царства. Ти истраживачи закључили су да су ту лозу вероватно носили мушки потомци Џингис-кана и да би 0,5 одсто данашње мушке популације света, односно један од 200 мушкараца, могао бити потомак славног ратника.

У новој анализи, Аскапули и његове колеге утврдили су да су тројица мушкараца сахрањених у маузолејима Златне хорде сви били повезани по мушкој линији и да су имали заједничког претка у оквиру лозе Ц3*.

„Y хромозомски хаплотип који поседују припада кластеру Ц3*, за који се раније претпостављало да припада Џингис-кану. али је ова варијанта веома ретка у савременим популацијама“, истакао је Аскапули.

Кластер Ц3* представља веома велику генетску породицу, што 2003. године није било познато. „Има много различитих грана. а елита Златне хорде поседује једну од тих грана“, објаснио је Аскапули.

Конкретна грана коју су истраживачи пронашли у скелетима из маузолеја заправо је много ређа од оне откривене 2003. године, што значи да је знатно мање данашњих мушкараца у сродству са Џингис-каном него што се раније претпостављало.

Научници су такође утврдили да појединци из маузолеја Златне хорде могу своје порекло у великој мери пратити до древних популација североисточне Азије, уз генетски допринос Кипчака, групе номада повезаних са источним Скитима, који су живели у евроазијској степи и били укључени у Златну хорду у средњем веку.

Иако тачна лоза Y хромозома коју је Џингис-кан делио са својим мушким потомцима још увек није позната, Аскапули верује да би стручњаци у блиској будућности могли да одговоре на то питање.

„Ако пронађемо гроб који је историјски забележен и који има надгробни споменик са натписом да је та особа била потомак Џингис-кана, а затим спроведемо генетска тестирања, мислим да је могуће донети коначан закључак. Али то није једноставна, већ веома сложена прича“, навео је Аскапули.