Свемирска летелица „Хајабуса-2“ нема где да слети – астероид исувише мали

Изазови за мисију „Хајабуса-2“

Сонда „Хајабуса-2“ већ је исписала историју својом успешно изведеном мисијом на астероиду Рјугу, али је након предаје узорака на Земљу наставила даље и упутила се ка 1998 KY26, где би требало да стигне 2031. године.

Нови подаци, међутим, значајно мењају оквир мисије. Астероид ових димензија има изузетно слабу гравитацију, што онемогућава класично слетање. Брза ротација додатно отежава чак и краткотрајни контакт са површином, јер се подлога креће великом брзином и у различитим правцима у веома кратким интервалима.

Уместо тога, научници планирају блиски пролаз који ће омогућити снимање, спектралну анализу и мерење физичких параметара који би могли да пруже увид у састав и унутрашњу структуру овако малог тела.

Овакав приступ представља јединствен научни експеримент, јер ће први пут бити испитиван астероид величине куће, што би могло да открије како изгледају најмањи и најпримитивнији сачувани остаци материјала из ране историје Сунчевог система.

Зашто је овај астероид важан

Истраживање овако малог објекта важно је из више разлога. Мали астероиди попут 1998 KY26 представљају најбројнију, али и најмање познату популацију унутар Сунчевог система. Тамни су, тешко уочљиви и често улазе у домет инструмената тек на малим удаљеностима.

Управо тела ових димензија могу представљати ризик по Земљу, јер су довољно мала да остану неоткривена дуже време, а довољно велика да произведу значајан удар таласа у атмосфери. Догађај изнад Чељабинска 2013. године показао је колико мали астероиди могу бити непредвидиви.

Боље разумевање њихове унутрашње структуре, густине и механичких својстава, као и понашања под екстремном ротацијом, има директне импликације на моделе процене ризика и стратегију планетарне одбране. Ново истраживање такође потврђује да савремени телескопи могу поуздано да измере чак и објекте величине неколико метара, што значи да се способност детекције потенцијално опасних тела стално побољшава. 

Хајабуса као пионир међу малим великим мисијама

Мисије „Хајабуса“ представљају врхунац јапанског приступа свемирском истраживању, заснованог на компактним летелицама које са ограниченим ресурсима обављају изузетно сложне задатке.

Прва мисија „Хајабуса“, лансирана 2003. године, послата је ка астероиду Итокава. Иако је током мисије дошло до више озбиљних техничких проблема, укључујући и отказивање система оријентације и потешкоће са моторима, тим мисије успео је да осмисли низ инжењерских импровизација захваљујући којима је летелица ипак прикупила материјал и 2010. године га вратила на Земљу.

То је био први пут у историји да је материјал са неког астероида допремљен на Земљу.

„Хајабуса-2“, лансирана 2014. године, наставила је овај низ технолошких достигнућа. На астероиду Рјугу успешно је извела два прецизна додира са површином, узела узорке, а затим извела и операцију стварања вештачког кратера помоћу импактора како би испитала дубље слојеве астероида.

Капсула са узорцима стигла је на Земљу 2020. године, а анализе су донеле одговоре на питања о органским једињењима и материјалу из предсоларне епохе. Након повратка узорака, сонда је наставила своје путовање ка 1998 KY26.

Tихи инжењерски гигант

Иако се у јавности најчешће говори о Нacи, европском програму и све активнијој Кини, јапански свемирски програм је у последњих неколико деценија постао један од најважнијих актера у истраживању свемира.

Данашња агенција JAXA настала је 2003. године спајањем научног института ISAS, ваздухопловне организације NAL и свемирске агенције NASDA. Ово спајање омогућило је да се научна истраживања, развој технологије и свемирске операције уједине у један систем, што је убрзало развој сложених мисија.

Једна од најважнијих карактеристика јапанских међупланетарних мисија је употреба јонских мотора, који омогућавају дуготрајна путовања уз минималну потрошњу горива. Ови мотори играли су кључну улогу у обе мисије „Хајабуса“, али и у другим јапанским летелицама. Јапан је развио и веома прецизне системе навигације, као и технологије за приступ астероидима које су често прве те врсте у свету.

Јапан последњих година шири своје активности ка Венери, Месецу и будућим људским мисијама. Орбитер „Акацуки“ данас истражује атмосферу Венере, након што је успешно постављен у орбиту у другом покушају.

Мисија СЛИМ извела је једно од најпрецизнијих слетања на Месец икада, а сарадња са Сједињеним Америчким Државама у оквиру програма „Артемис“ и лунарне станице „Гејтвеј“ позиционира Јапан као кључног партнера у будућим мисијама дубоког свемира. 

Пред јапанском летелицом је технички изазован маневар

Сусрет „Хајабусе-2“ са астероидом величине десетак метара биће један од технички најизазовнијих маневара у историји свемирских мисија. Управо због тих изазова, овај догађај могао би да пружи досад невиђене податке о најмањим остацима материјала из ране фазе формирања Сунчевог система.

Истовремено, истраживање оваквих тела има врло практичне импликације за боље разумевање еволуције астероида и за развијање ефикаснијих модела планетарне одбране.

„Хајабуса-2“ тако наставља традицију јапанског свемирског програма који не тежи највећим и најскупљим мисијама, већ најиновативнијим, најпрецизнијим и најсмелијим подухватима који често померају границе  у међупланетарном истраживању.