Научници открили како вратити сећања из детињства

У студији објављеној у часопису Scientific Reports учествовало је педесет одраслих особа. Сваки учесник посматрао је уживо видео приказ свог лица које је дигитално измењено тако да изгледа млађе. Покрети главе учесника и видео-приказ били су усклађени, што је створило илузију да је тај дечји лик заправо њихов. Контролна група гледала је свој тренутни одрасли изглед.

Након тог искуства, сви су учествовали у интервјуу о аутобиографским сећањима — тражено је да изнесу успомене из раног детињства . Резултати су показали знатно бољу јасноћу и богатији опис догађаја код оних који су видели млађу верзију себе, у односу на контролну групу која је посматрала неизмењеног, одраслог себе. То указује да перцепција тела, начин на који га видимо и доживљавамо, није само пратећи фактор, већ саставни део процеса памћења.

Памћење као живо искуство тела

Ово истраживање заснива се на принципима embodied cognition — идеји да су наше мисли, емоције и сећања нераскидиво повезани с телом кроз које их доживљавамо. Када мозак препозна тело као „млађе“, он може активирати неуронске мреже и сензорне обрасце карактеристичне за то доба живота.

Другим речима, враћање у сопствено „дечје тело“ не буди само визуелна сећања, већ и емоционалне тонове, мирисе, звуке и телесне осећаје који прате успомене из раног детињства. То показује да наше памћење није само ментални архив, већ жива мрежа сензација и телесних трагова.

Будућност терапије памћења

Иако су резултати обећавајући, истраживачи упозоравају да је ефекат за сада привремен и да захтева додатна испитивања. У будућности би сличне технике, уз помоћ виртуелне стварности или персонализованих дигиталних аватара, могле да се користе у психотерапији и рехабилитацији памћења.

Замисливо је, на пример, да особе које пате од трауматске амнезије или раних стадијума деменције, кроз контролисано „урањање“ у млађе верзије себе, успеју да поврате изгубљене делове личне историје — не само као слику, већ као искуство које поново постаје део њиховог идентитета.

Главни аутор студије, др Уткарш Гупта (докторанд на АРУ, сада истраживач на Универзитету Северне Дакоте, истакао је да, иако се сећања на догађаје чине субјективним менталним чинима, мозгу су важни и телесни сигнали. Тако враћање „телесних трагова“ из периода детињства може да помогне у призивању старих, дубоко скривених сећања.

Професорка Џејн Аспел, директорка Лабораторије за истраживање тела и свести на АРУ, додаје да су наша телесна свест и идентитет у детињству били другачији и да враћање елемената тог идентитета може да олакша приступ успоменама из раних фаза живота.

Ово откриће отвара пут развоју будућих техника и интервенција које би могле да помогну особама са проблемима памћења. Примера ради, при враћању заборављених тренутака или опоравку успомена код стања као што су амнезија или други поремећаји памћења.