Да ли су џиновске скулптуре на Ускршњем острву „ходале“ километрима до места где стоје стотинама година

Једноставна физика можда објашњава како су статуе са Ускршњег острва могле да „ходају“ километрима уз помоћ само неколицине људи, али дебата о томе како су транспортоване далеко је од завршене.

Џиновске статуе моаи са Ускршњег острва могле су да „ходају“ уз само три кључна елемента – малу групу људи, дугу ужад и употребу динамике клатна, показује ново истраживање.

Научници већ дуго расправљају о томе како су староседеоци Ускршњег острва, познатог и као Рапануи, пре више векова преместили огромне статуе са људским лицима, које у просеку теже неколико десетина тона. Ново истраживање сада открива да је физика била на њиховој страни.

Антрополози су до овог открића дошли након што су приметили да недовршене статуе моаи, одбачене убрзо након што су ископане, немају одређене детаље.

Уочили су да су статуе, пре него што су добиле свој коначни церемонијални облик, биле обликоване тако да имају низак центар масе и благи нагиб унапред, што је олакшавало њихов транспорт, наводи тим у студији објављеној у часопису Journal of Archeological Science.

Тим је виртуелно реконструисао статуе моаи и открио да су, уз помоћ три ужета и између пет и шездесет људи, могле да „праве кораке“ просечне дужине од 89 центиметара док су се кретале преко острва.

Заједно, ови налази пружају „уверљиве“ доказе против традиционалног погледа да су заједницама на Рапа Нуију (Велики Рапа) биле потребне огромне количине ресурса и људи да би преместили статуе из каменолома Рано Рараку на њихова коначна места, навели су аутори студије.

„Открили смо да су статуе померане уз помоћ веома малог броја људи, на изузетно домишљат начин. Када то видите на делу, помислите: па наравно да су их тако померали“, рекао је коаутор студије Карл Липо, професор антропологије на Универзитету Бингемтон у Њујорку, за Лајв Сајенс.

Експеримент „ходајућих“ моаи статуа

Рапа Нуи је први пут насељен пре око 1.000 година. Данас становници острва деле простор од 164 квадратна километра са најмање 962 статуе моаи – огромним каменим фигурама које приказују главе и торзое висине од 1,1 до 9,8 метара. Њихове церемонијалне позиције налазе се у просеку око 10 километара од места где су исклесане.

Начин на који су староседеоци Рапа Нуија преместили те мегалите вековима уназад изазива бурне расправе. Једна од хипотеза јесте да су статуе „ходале“, а Липо и његов тим су 2012. године извели телевизијски „експеримент“ у којем је тим од 18 људи успело да реплику моаи статуе тешку 4,4 тоне натера да „хода“ на удаљеност од 100 метара за 40 минута.

„То није био експеримент у смислу тестирања одређеног броја људи. Наш циљ је био једноставан: да видимо са најмањим могућим бројем људи колико можемо да померимо статуу“, навео је Липо.

Признао је да су физички прорачуни о потребном броју људи за померање статуе требало да буду урађени пре тестирања реплике. Да би попунили тај недостатак, Липо и коаутор студије Тери Хант, професор антропологије на Универзитету Аризоне, израдили су виртуелне 3Д моделе 62 моаи статуе пронађене дуж старих путева, такозваних „путних моаи“.

Открили су да те статуе имају карактеристичан нагиб унапред од око 6 до 15 степени, што је померало центар масе тако да би моаи пали ако би стајали сами. Заправо, центар масе био је нижи него код коначно исклесаних моаи статуа, што је, према ауторима, пружало стабилност потребну за њихово бочно љуљање током „хода“.

Путни моаи такође имају основу у облику слова Д, која је служила као „тачка ослонца“ за сваки корак. Недостатак очних дупљи код свих путних моаи, за разлику од завршних статуа које их имају, показује да су завршни детаљи урезивани тек након што би статуе стигле на своје крајње одредиште.

Тим је такође моделовао физику „ходања“ моаи статуа како би утврдио колика је радна снага потребна и колико би времена пут трајао, на основу употребе ужади дужине између 20 и 30 метара. У прорачуне су укључени маса статуа и њихов неправилни облици, као и сила потребна да се започне покретање.

Открили су да је, у зависности од величине статуе, било потребно између 15 и 60 људи да покрену покрет, а између 5 и 25 да га одрже, што указује да је овај начин транспорта био „изузетно ефикасан“, навели су аутори студије.

Повлачење ужади стварало је ефекат љуљања, због којег би се база статуе закретала и правила „корак“ напред. Динамика клатна значила је да су кораци постајали све лакши када би се једном започели.

Истраживачи су израчунали да су статуе могле да „ходају“ просечно око 310 метара на сат, при чему веће статуе нису нужно биле спорије јер су имале дуже кораке. Просечној моаи статуи било би потребно око 11.000 корака да пређе пут од 10 километара.

четвртак, 23. октобар 2025.
22° C

Коментари

Da, ali...
Како преживети прва три дана катастрофе у Србији, и за шта нас припрема ЕУ
Dvojnik mog oca
Вероватно свако од нас има свог двојника са којим дели и сличну ДНК
Nemogućnost tusiranja
Не туширате се сваког дана – не стидите се, то је здраво
Cestitke za uspeh
Да ли сте знали да се најбоље грамофонске ручице производе у Србији
Re: Eh...
Лесковачка спржа – производ са заштићеним географским пореклом