Археолог три године пловио као викинг – ево шта је открио

Викинзи су били страшни ратници и морепловци из Скандинавије који су, отприлике од 800. до 1050. године, трговали, пљачкали и насељавали подручја широм северне Европе, Исланда, Гренланда, па чак и Северне Америке. Међутим, већина онога што научници знају о поморским мрежама викинга односи се на њихове полазне и крајње тачке, а између њих су могли да бирају мноштво различитих рута. Како би попунио ту рупу у знању, један археолог одлучио је да крене трагом викинга – или, прецизније речено, њиховим таласима.

Да би реконструисао њихове морске руте, археолог са Универзитета у Лунду, Грир Јарет, пловио је у функционалним бродовима сличним викиншким дуж норвешке обале у серији експерименталних путовања. Преживљавајући та путовања из прве руке, археолог је настојао да разуме где је викиншким морепловцима највише имало смисла да потраже уточиште током пута ка одредишту. На тај начин идентификовао је четири природне луке које су вероватно служиле као полазне и зауставне тачке.

„Често знамо само полазне и крајње тачке трговачких рута у доба викинга. Велике луке као што су Берген и Трондхајм у Норвешкој, Рибе у Данској и Даблин у Ирској. Оно што мене занима јесте шта се дешавало током путовања између тих трговачких центара. Моја хипотеза је да је та децентрализована мрежа лука, смештена на малим острвима и полуострвима, била кључна за ефикасност трговине у Доба викинга“, објашњава Јарет.

Између септембра 2021. и јула 2022. године, Јарет и његова посада извели су 15 пробних пловидби и два пробна путовања у трајању од око три недеље, у седам различитих нордијских бродова – традиционалних, малих, отворених дрвених једрењака који се у нордијским крајевима користе већ скоро 2.000 година.

Није све ишло глатко – једном приликом се сломио јарбол који је држао главно једро, и то на више од 25 километара од обале, па су морали да споје два весла како би привремено обезбедили једро док се нису вратили на копно. Укупно су препловили 1.494 наутичких миља.

Експериментални археолог је одлучио да потенцијалне „луке уточишта“ дуж поморских рута морају да обезбеде слатку воду, заклон од таласа и ветрова и добар поглед на море. Поред тога, морале су бити доступне и у условима слабе видљивости, довољно простране за неколико бродова, приступачне из различитих праваца и смештене у „прелазним зонама“ – приобалним тачкама са којих је могло да се дође до унутрашњости.

Поред ових критеријума, Јаретово истраживање укључује дигиталну реконструкцију нивоа мора из Доба викинга, постојећа сазнања о великим викиншким поморским центрима, као и информације о традиционалним рутама једрењака из 19. и раног 20. века од самих морнара и рибара. Археолог је такође прецизирао да се његов рад односи на викиншка дуга путовања, а не на војне или пљачкашке походе.

„Фокус ове студије на практичном морепловачком знању и искуству има за циљ да се супротстави уобичајеној академској пристрасности ка копненим и текстуалним изворима и перспективама“, написао је Јарет у студији објављеној почетком овог месеца у часопису Journal of Archaeological Method and Theory.

На овај начин тврди да је идентификовао четири потенцијалне викиншке луке. Ове удаљене локације дуж норвешке обале имају различите степене археолошких доказа који указују на некадашње људско присуство. Јарет је, чини се, први који је предложио да су те локације могле служити као успутне станице током викиншких поморских путовања.

„Списак могућих лука из Доба викинга“, објаснио је, показујући на дијаграм у студији, „замишљен је као радни документ који може обликовати, али и бити обликован будућим археолошким истраживањима и ископавањима.“

Вреди подсетити да, чак и са дигиталним реконструкцијама морског пејзажа из тог доба, експерименталне пловидбе не могу дати доказе о викиншкој активности у мери у којој то чини директан археолошки материјал. Ипак, креативни и практични приступи попут Џаретовог подсећају нас да решење понекад захтева другачију – буквално – перспективу. Остаје да се види да ли ће његов рад инспирисати будућа археолошка истраживања.