Како доказати да телепатија постоји или не постоји

Скептици тврде да нема доказа за телепатију. Докази постоје. Контроверза лежи у квалитету тих доказа. Историја парапсихологије је историја неиспуњених жеља. Као да су надохват руке, али увек измакну.

Али то није спречило подкаст под називом The Telepathy Tapes (Записи о телепатији) да почетком месеца доспе на врх листе најслушанијих. У њему се истражује овај феномен и износе докази да аутистична деца која не говоре, могу да читају мисли.

Крис Френч, професор емеритус психологије на Универзитету у Лондону, аутор књиге The Science of Weird Shit: Why Our Minds Conjure the Paranormal, каријеру је провео истражујући и разоткривајући паранормалне феномене. Професор објашњава да је телепатија једна од три варијанте екстрасензорне перцепције, или ЕСП.

Једна од њих је видовитост, идеја да неки људи имају способност да знају о будућим догађајима пре него што се догоде. Друга врста екстрасензорне перцепције су такозвани психичких детектива који кажу да знају где ће тело бити пронађено или да знају ко је извршио убиство иако очигледно немају начина да то сазнају преко својих нормалних чула. А сама телепатија је наводна способност директног контакта ум-ум.

Познато је да су многи људи искусили или били сведоци телепатије, међутим у питању је била једна врста мађионичарске вештине, такозвани ментализам – који је у суштини превара и обмана. То је вештина која преварантима доноси корист, а добра је и као забава. Ипак, када је у питању оно што би неко могао да протумачи као праву телепатију, често се наводе докази из живота. На пример, многи људи говоре о телепатији близанаца, посебно идентичних близанаца. Сматра се да они имају неку врсту посебне психичке везе, тако да, на пример, иако су географски удаљени, и не знају шта онај други ради, али одједном један осети неку врсту бола, да би се испоставило да је у том тренутку други доживео несрећу.

Професор Френч напомиње да то оставља јак утисак на људе који то доживе, и има дубок утицај на њих, али да то заправо не нуди никакав научни доказ.

Оно што наука зна је да мозак ради на основу електрохемије. Знамо да постоје електрични импулси у мозгу између неурона, и знамо да можемо да снимимо ЕЕГ са површине коже главе. Али у ситуацијама описаним са близанцима значи да не постоји могућност да се прикупе ти импулси са било које удаљености.

Како је телепатија тестирана у прошлости

Тридесетих година 20. века почело се са систематским студијама великих размера. Пионир у овој области био је проф. Џозеф Бенкс Рајан са Универзитета Дјук, утемељивач парапсихологије, који је веровао да сви имамо неку врсту екстрасензорних способности, али да је потеребна нека врста великог узорка да би се то доказало.

Рајн је први почео да користи Зенер картице, које је за потребе истраживања конструисао психолог Карл Зенер. У питању је шпил од 25 карата са пет различитих симбола на њима – круг, кватрат, три таласасте линије, плус и звезда – и пет карата са сваким од знакова унутар шпила.

Карте се измешају и окрену лицем према доле. Када се испитује телепатска способност, један испитаник узима једну по једну карту и покушава да телепатски пренесе ту информацију другом испитанику, који треба да запише коју карту види његов пар. Када се исцрпи цео шпил карата, гледа се колико је било погодака.

Вероватноћа да се случајно погоди је око пет карата, а све преко пет погодака се сматрало као доказ да се можда нешто дешава, а не да је само пуко нагађање.

Међутим, један од проблема је што је са таквом врстом експеримента немогуће разликовати да ли је у питању телепатија, у смислу контакта ум-ум, или можда видовитост, или прекогниција. Рајан је тврдио да је постигао невероватно значајне резултате, али други истраживачи углановм нису успевали да их понове.

Како одагнати ометајуће сигнале

Истраживања су од тада постала софистициранија, а једно од најизазовнијих за скептике су биле Гансфелдове студије. Пошло се од претпоставке да ако и постоји способност екстрасензорне перцепције, то је вероватно веома слаб сигнал у поређењу са многим позадинским информацијама које су свуда око нас, све време, које их ометају.

Дакле, уколико би се ублажили ти позадински сигнали, ЕСП сигнал би могао да прође. Да би се то постигло, један испитаник – пријемник – треба да легне на удобан лежај, који се налази у просторији у којој је температура једнака телесној, покривених очију, док собу осветљава само црвена сијалица. Тако да уколико отвори очи све што ће видети је црвено платно. У ушима има слушалице из којих допире бели шум. Испитаник ће ући у веома опуштено стање и његов ум ће се испунити сликама.

Особа која је пошиљалац налази се у удаљеној просторији. У почетним студијама њему би насумично изабрали једну од четири слике. Пошиљалац би покушао да се концентрише на њу и телепатски пошаље информацију примаоцу, који би описао шта се дешавало у сликама које је он видео.

Ипак испоставило се да Гансфелдова техника и поред неких побољшања није успела да генерише довољно поуздане резултате да би уверила ширу научну заједницу да се заиста нешто дешава.

Феномен „хладног читања“

Јасно је да свесно и несвесно можемо натерати људе да, под одређеним условима, читају наше мисли на различите начине. Феномен који се зове 'хладно читање' је скуп техника који се може користити да убедимо потпуне странце да знамо све о њима. Тајна је у читању суптилних невербалних знакова, мада се у суштини на основу њих не може рећи ништа конкретно и опет се у суштини своди на врсту манипулације.

Многи људи нешто знају, а да нису свесни тога јер су информацију подсвесно прихватили. Многи су доживели тренутке када су прочитали мисли некога поред себе, али поставља се питање да ли је то само случајност или доказ да можда превише времена проводе са том особом.

Чињеница је да нас привлаче и да више времена проводима са људима који размишљају на сличан начин као и ми сами. То доказује и једна занимљива студија коју је спровела Сузан Блекмор пре много година, испитујући пример билизаначке телепатије.

Она је спровела студију на два начина. Најпре, један близанац би био у једној соби, а други у другој. Први близанац би могао да изабере циљни стимуланс и да се концентрише на њега, а други би требало да погоди шта је изабрао. Али први начин на који је то урадила, за који је знала да је методолошки погрешан, али је желела да види резултат, и он је био статистички значајан. Оно што није било методолошки исправно је то што је дозвољавала првом близанцу да изабере стимуланс из низа понуђених избора.

Када је исти експеримент урадила тако да стимуланс буде насумично изабран, резултати нису били статистички значајни. Али је то била једна врста демонстрације да ми често, са људима које добро познајемо и са којима се добро слажемо, размишљамо на слинан начин, што би се могло протумачити као телепатија, објашњава професор Френч.

Нема доказа да постоји, али и да не постоји

Највећи изазов за скептике је то што је немогуће доказати и да телепатија не постоји. Већ дуже време постоје понуде различитих група скептика који нуде велике суме новца свакоме ко може да докаже, под правилно контролисаним условима, било коју врсту екстрасензорне способности.

Тренутна понуда је, на пример, пола милиона долара, али тај новац још нико до сада није затражио. Професор Френч сматра да то довољно говори, мада се многи који тврде да постоји телепатија, правдају тиме да их новац не занима.

„Провео сам доста времена директно тестирајући тврдње о паранормалним феноменима. И погодите шта се догодило? Докази никада нису поткрепљивали тврдње, барем под условима наших тестова. И бојим се да нисам спреман да поверујем у њих док не видим поуздану демонстрацију која се може поновити“, закључује професор Крис Френч, на крају гостовања у Гардијановом подкасту.