Скенирање помогло научницима у решавању 3.000 година старе мистерије Египћанке племенитог рода

У септембру су чланови особља преместили 26 мумија које су изложене у музеју на специјално направљеним колицима на којима су провучене кроз мобилни ЦТ скенер. Ова неинвазивна технологија произвела је хиљаде рендгенских снимака мумија и њихових ковчега. Када су сложени заједно, рендгенски снимци су створили три-де слике које су откриле скелете и артефакте унутар ковчега.

Нова сазнања помажу да се осветле погребне праксе Египћана пре више од 3.000 година, као и шта су сматрали важним за пренос у загробни живот.

Иако су скенирања трајала око четири дана, обрада и анализа три-де приказа могу потрајати до три године, рекао је антрополог Џи Пи Браун, виши конзерватор музеја Филд.

Поред тога што пружају увид у најбоље методе за очување мумија за будуће генерације, скенирање такође нуди прилику да се открије порекло и лични детаљи сваког мумифицираног Египћанина на неинвазиван начин.

„Из археолошке перспективе, изузетно је ретко имати прилику да истражујете или посматрате историју из перспективе појединца,” наводи Стејси Дрејк, менаджерка колекције људских остатака у Природњачком музеју Филд. „Ово је заиста сјајан начин да сагледамо ко су ти људи били – не само ствари које су правили и приче које смо осмислили о њима, већ стварне појединце који су живели у том времену.”

Припрема за загробни живот

„Унутар старог Египта“ једна је од најпопуларнијих изложби у музеју и укључује реплику типа гробнице под називом мастаба, високу три спрата. Гробница, чије су погребне коморе датиране на 2400. годину пре нове ере, садржи 23 мумије људи и више од 30 мумија животиња.

Како наводе научници Природњачког музеја, древни Египћани су веровали да душа остаје унутар тела након смрти, па су балзаматори мумифицирали тела како би сачували дух за загробни живот.

Духовни и биолошки ритуал мумификације могао је трајати 70 дана, укључујући уклањање унутрашњих органа осим срца, јер се веровало да је срце дом душе. Балзаматори су користили со како би осушили тела, а затим су их умотавали у платно, понекад исписујући молитве или укључујући заштитне амајлије. Церемонијална сахрана била би последњи корак како би се мумифицирана особа послала у загробни живот.

Сви унутрашњи органи уклоњени током процеса мумификације обично су се стављали у канопске вазе, од којих је свака имала поклопац са ликом једног од четири сина египатског бога Хоруса који је требало да буде заштитник одређеног органа. Имсети је био бог са људском главом који је штитио јетру, док је Хапи имао главу павијана и штитио плућа. Дуамутеф са главом шакала штитио је желудац, а Кебехсенуеф са главом сокола чувао је црева.

Међутим, нови ЦТ снимци су открили да су неки балзаматори одлучили да направе пакетиће за органе и поново их убаце унутар мумија. Унутар тих пакетића налазиле су се воштане статуе Хорусових синова, задужених за заштиту органа. Те статуе су помогле научницима музеја да идентификују органе у сваком пакетићу, објашњава Браун.

Према Брауну, древни Египћани су загробни живот посматрали на сличан начин као што савремени људи гледају на штедњу за пензију.

„То је нешто за шта се припремате, штедите током целог живота и надате се да имате довољно на крају како бисте заиста уживали,“ додаје кустос. „Желите да живите свој најбољи загробни живот.“

Нису сви древни Египћани били мумифицирани, али та ограничена пракса је очигледно била уобичајена међу вишом средњом класом и особама високог статуса, наводи Браун.

Сахране за фараоне, владаре старог Египта, биле су упоредиве са статусом врхунског аутомобила. У међувремену, дама Ченета, једна од најпопуларнијих мумифицираних особа у музеју, имала је сахрану на нивоу луксузног аутомобила високог ранга, напомиње Браун.

Решавање мистерије саркофага

Дама Ченета је живела пре око 3.000 година, током 22. династије у Египту.

Нови снимци помогли су научницима да процене да је ова жена високог статуса умрла у касним тридесетим или раним четрдесетим годинама, док трагови на њеним зубима показује да је храна коју је јела садржала зрнца песка која су оштетила зубну глеђ.

Пуњење је постављено у душник како јој се врат не би искривио, а вештачке очи су стављене у очне дупље како би осигурали да их има у загробном животу, објашњава Стејси Дрејк.

„Додаци су веома буквални,” напомиње Браун. „Ако желите очи, онда морају постојати физичке очи или барем нека физичка алузија на очи. Ставиће протезу како би били сигурни да имате све што вам је потребно када одете у загробни живот.”

Дама Ченета је умотана у скупе слојеве платна пре него што је смештена у украшени саркофаг, односно погребну кутију. Међутим, највећа мистерија о овој Египћанки била је како је уопште смештена у ту кутију.

Није било видљивих шавова, а само мали отвор код стопала – недовољно широк да би се тело могло провући у кутију.

Нови снимци су по први пут открили доњу страну саркофага, показујући да је кутија суштински била везана на полеђини, а затим премазана лепком како би се створио беспрекоран естетски изглед, додаје Браун.

Тим је навео да су балзаматори поставили мумију усправно и да је саркофаг навлажен да омекша како би постао флексибилнији и омогућио да се обликује према телу. Шав је направљен на полеђини како би се тело сместило унутра, а затим је тај отвор затворен и везан.

Иако ЦТ скенер не може да детектује боје, открио је уметничке дизајне урезане на врху сркофага, укључујући удубљења за колена.

Тим је такође детаљније проучио Харву, мумифицираног човека који је живео пре око 3.000 година и био чувар житнице. Анализа снимака показује да је имао између раних и средњих четрдесетих година када је умро. По свему судећи, имао је висок друштвени статус и живео је удобним животом.

„Почели смо да проучавамо ова два појединца првенствено како бисмо добили бољу идеју о старости, полу и било којим очигледним патологијама или стварима које бисмо могли приметити,” рекла је Стејси Дрејк. „Једна ствар коју примећујемо је прилично изражено трошење зуба, јер су живели близу пустиње, па је било доста песка у њиховој храни или су користили камен за млевење хране. Међутим, не примећујемо много трошења на телу ових двоје појединаца, који су били вишег статуса и вероватно нису обављали много физичког рада.”

ЦТ снимци помажу научницима да разумеју хроничне болести које су можда имали, али технологија такође помаже у исправљању случајева погрешне идентификације. Док су Харва и дама Ченета очигледно имали саркофаге направљене баш за њих, нису сви мумифицирани појединци били те среће.

Један од саркофага је украшен хијероглифима који указују на то да је унутра сахрањен свештеник, али је заправо реч о четрнаестогодишњем дечаку много мањем од саркофага.

„Знамо да су неки људи заиста желели да буду мумифицирани, али нису увек имали најбоље могућности за то,” напомиње Дрејкова. „Могли сте добити саркофаг по нижој цени тако што бисте позајмили или користили нечији други.”