Сви причају о селидби на Марс – колико је заправо Црвена планета (не)гостољубива

Међу проблемима који искрсавају када се разматра „колонизовање“ црвене планете је и клима. Температуре на Марсу могу да падну прениско, и до око -65 степена Целзијуса. Научници су, тврде, пронашли начин да загреју Марс, и кажу да је њихов нови предложени метод много ефикаснији од других стратегија.

Према наводима тима који предводи инжењерка електротехнике Саманех Ансари са Универзитета Нортвестерн у САД, Марс би се могао загрејати и одржавати помоћу наноскопских металних шипки.

„И даље би нам били потребни милиони тона материјала да се загреје планета, али то је пет хиљада пута мање него што би вам било потребно са претходним предлозима за загревање Марса. Ово значајно повећава изводљивост пројекта", каже геофизичар Едвин Кајт са Универзитета у Чикаго, дописни аутор истраживања.

Ефекат стаклене баште није тако лако постићи

Ефекат стаклене баште је нама најпознатији начин за загревање планете, али упркос Земљиној ситуацији, заправо га је теже произвести него што се чини. Претходно предложене стратегије за загревање Марса заснивале су се на ефекту стаклене баште, попут оних који загревају Земљу и Венеру.

На Земљи, загревање стакленика се показало превише лаким. Атмосфера се пуни гасовима као што су угљен-диоксид и метан који шире топлоту која зрачи са површине, успоравајући њено распршивање у свемир и изазивајући пораст температуре.

Ако бисмо могли да пунимо Марсову слабу атмосферу овим гасовима са ефектом стаклене баште, као што је било у претходним предлозима, уследио би ефекат загревања, уз подизање температуре Марса на ниво на којем би фотосинтетички организми могли да преживе.

Проблем је што Марс нема много састојака потребних за такву стратегију. Или бисмо морали да га транспортујемо са Земље у огромним количинама, или да покушамо да га ископамо испод површине Марса. Свакако, оба начина су скупа и компликована, пишу истраживачи.

„Али шта ако бисмо искористили оно што Марс већ има на располагању? Његово површинско тло, како су утврдили ровери, богато је металним минералима као што су алуминијум и гвожђе. Шта ако бисмо могли да избацимо сићушне честице светлуцавих метала у атмосферу Марса и заробимо сунчеву светлост, као што емисије угљеника раде овде на Земљи?“, питали су се научници.

Ансари и њене колеге су моделовале сићушне металне шипке са односом ширине и висине од 60:1, које би могле бити пуштене у „небо Марса“.

Израчунали су колико ће топлоте бити „заробљено“ уз помоћ блиставих металних наношипки, и колико би металне светлуцаве прашине било потребно да би се произвео и одржао потребан ефекат грејања.

Ако би се снопови металне светлуцаве прашине пуштали трајном брзином од 30 литара у секунди, наношипке би произвеле загревање, узрокујући топљење површинског леда и подизање атмосферског притиска.

Проблем са кисеоником

Ово наравно не би учинило Марс одмах насељивим местом. У атмосфери Марса и даље не би било довољно кисеоника за нормално дисање. Дакле, још један задатак пред научницима је – тежак посао производње кисеоника.

Стратегија металним топовима би трајала доста времена, у распону од неколико деценија, али би на крају загрејала Марс за више од 28 степени Целзијуса, „гурајући“ његову климу у режим који би постао довољно топао за фотосинтетски живот микроба – а то је први важан корак ка гостољубивијем Марсу.

„Упркос могућим недостацима као што је непознаница деловања Марсовог магнетног поља на манипулисање са светуцавим металима, наше истраживање отвара нове путеве за истраживање и потенцијално нас доводи корак ближе дугом сну о успостављању одрживог људског присуства на Марсу“, каже Кајт.

Истраживање је објављено у часопису Science Advances.