Професорка Мирјана Дреновак Ивановић: Правна клиника помаже да се ојачају оквири еколошке политике

Правна клиника је изборни програм који је, уз подршку ОЕБС-а, покренут 2015. године и који је омогућио да 600 студената права побољша своје теоријске и практичне вештине и обаве стручну праксу у државним институцијама.

Професорка Дреновак Ивановић, добитница награде, говорила је за РТС.

Према подацима Јединице за сузбијање еколошког криминала МУП-а Србије прошле године је поднето хиљаду кривичних пријава због угрожавања животне средине. Када је у питању процесуирање тих дела, каква је статистика у пракси?

-Ако погледамо укупан број поднетих кривичних пријава, видећемо да је он много већи у односу на онај број у којем имамо пресуђене случајеве. Међутим, статистика врло јасно показује да у последњих неколико година имамо спремност тужилаца да улазе у врло сложена еколошка кривична дела, дакле кривична дела где је потребан посебан начин прикупљања доказа, где су потребна врло сложена вештачења и где говоримо заправо о незаконитом поступању са отпадом или неким другим озбиљним устицајем на животну средину који утичу на велики број људи или на шири простор.

Да ли се Правна клиника бави едукацијом судија и тужилаца?

-Да, наравно, и на Правном факултету имамо доста садржаја, курсева, семинара, предмета који су посвећени младим правницима. Међутим, ако желимо да подижемо познавање еколошког права и да дајемо примере добре праксе, јако је важно да сарађујемо са Правосудном академијом, што управо и чинимо. И у оквиру те сарадње развијена је стандардизована обука, подстакнута од стране Мисије ОЕБС-а у Србији, која је посвећена управо едукацији судија, тужилаца, али и полазника Правосудне академије. И управо овај већи број сложених случајева које налазимо сада у нашој пракси, рекла бих да је последица таквог једног систематичног деловања у едукацији.

ЕУ проширује листу еколошких кривичних дела и пооштрава казне. Какве су у Србији казне прописане за злочине загађења, да ли су у складу са европским прописима?

-Ако погледамо наш Кривични законик или, рецимо, посебне законе где такође налазимо нека кривична дела, рекла бих да је усаглашен са директивама Европске уније и директивама које су посвећене том питању. Међутим, недавно је усвојена и Директива Европске уније о заштити животне средине у кривичном праву, која прописује још девет нових кривичних дела, рецимо ослобађање GHG емисија преко утврђених дозвола или незаконит утицај на озонски омотач, што можда широј публици не значи пуно, али то су поступања која налазимо код највећег броја оператера данас и у Србији.

Међутим, врло често смо сведоци тога да имамо тешка кривична дела, односно да су последице учињених незаконитости такве да се негативно односе на ширу популацију, на велики број људи, рецимо загађење река које наредних 20-30 година не можете да вратите у пређашње стање и на нивоу Европске уније, а такође на нивоу Србије, се поставља питање шта је адекватна казна.

Оно што нам као стандард нови долази из европског законодавства јесте екоцид, заправо који је специфичан по томе што када имамо негативне утицаје тако великог обима или утицај на тако велики број људи, казне морају бити такве, да ако говоримо о затворској казни, минимум десет година за одговорно лице, а кад је реч о одговорности компанија, чак до пет посто укупног обрта који та компанија има на глобалном нивоу.

Заштита животне средине постала је обавезан део пословања компанија. Како се прати и контролише примена ЕСГ стандарда, односно стандарда који прописују да у производњи не сме бити загађења животне средине и не сме бити експлоатације радника?

-У заштити животне средине имамо неколико кључних актера. Дакле, доносиоце одлука, односно владе, министарства, цивилно друштво, односно јавност, ви и ја, наши гледалци, и наравно пословна заједница. Уколико желите да дођете до добре праксе и до адекватне заштите животне средине, ви морате да укључите све наведене актере како би се заправо и пословна заједница некако чвршће везала и како би се уствари подстакле на одговорност за одрживост.

На нивоу Европске уније у последње три године настаје један јако чврст правни оквир који утврђује методологију такозваног нефинансијског извештавања, а то је извештавање компанија управо о утицајима које оне имају на животну средину, доприносе климатским променама и тако даље.

И заправо идеја је да се дође до једне стандардизоване форме у којој ће компаније извештавати о свим тим утицајима, али да то не буде нити маркетиншки потез, нити нешто што можемо тумачити као еко манипулацију. Дакле, само кроз такве стандардне форме ми можемо да очекујемо да ћемо имати релевантне информације које заиста показују утицаје компанија на животну средину, али такође њихов допринос одрживом развоју.