Да ли је неолитска Винча била метропола

Познато је да се метрополама сматрају градови са више од пола милиона становника, а како је број становника у неолиту био много мањи, комуникације и миграције биле другачије од данашњих, Винча се може сматрати метрополом неолитске Европе.

Израз праисторијска метропола ушао је у јавност током истоимене изложбе уприличене 2008. године. Након деценија проучавања нова геофизичка истраживања показала су постојање правих мањих и већих насеља, а потом и већих градова, који се полако уздижу из земље.

Град подразумева заједнички живот људи на ограниченом простору, а једна од важних особина градова је специјализација послова и коришћење јавних простора, као и развијање животне културе у збијеним просторима са много људи. У науци влада опште уверење да су градови настали тек по завршеном процесу седентаризације и пошто су заједнице почеле да производе храну, а стварање вишка производа најчешће се истиче као неопходност за постојање града.

Новија истраживања винчанске културе показала су не само да су насеља те културе била много већа и многољуднија него што се пре мислило већ и да су била високоурбанизована.

„Ако се у средњовековној историји градовима сматрају насеља од неколико стотина људи, морамо истаћи да су у винчанској култури они били многољуднији. Истраживања геофизиком и геофизичким методама, први пут су употребљена на истраживањима локалитета винчанске културе Дивостин и Гривац у Шумадији, на заједничком пројекту српских и америчких институција, када су тим предводили Елизабет Ралф са Универзитета у Пенсилванији са Аланом Мекфероном са Универзитета у Питсбургу и Драгославом Срејовићем са Универзитета у Београду. Како је тада ова метода била тек у развоју, било је потребно још педесетак година да она узнапредује, како бисмо могли да видимо у великим детаљима шта се заправо налази испод земље“, објашњава  др Мирослав Кочић, управник Центра за археологију „Драгослав Срејовић“ Универзитета у Крагујевцу.

Један од највећих шокова за научнике је био када се кренуло са применом геофизичких истраживања на локалитету Стублине код Обреновца, а касније на локалитетима Орешковица, Беловоде, Дреновац, Гривац и Кусовац.

„Када смо те локалитете у Шумадији почели да снимамо геофизичким методама, почели смо да наилазимо на куће уређене у правилним редовима, стотине кућа између којих се налазио јавни простор на коме се нешто дешавало. Када смо у склопу мог доктората урадили статистичку анализу материјала са површине, алата, посуда, видели смо да су у појединим деловима насеља постојале специјализоване за поједине активности, то јест већ имамо специјализацију на нивоу целог насеља, што је био веома значајан податак, јер ту улазимо у онај други део који није био само квантитативни око карактеризације града и градског становништва и протоурбанизације, већ сада видимо да почињемо да добијамо јавне просторе, јавну комуникацију“, додаје археолог.

„Добијамо специјализацију послова на нивоу на коме нисмо очекивали, а то је поставило темеље за даља проучавања и на томе радимо тренутно пројекте. Једно од најфасцинантнијих питања које постоји у вези са неолитом и винчанском културом су управо рана појава и рани процват трговине, металургије, иновација, креативности, уметности за које је било невероватно битно то окружење и осећај заједнице, сарадња и комуникација више стотина или више хиљада људи истовремено, а потом развијање веза између различитих насеља“, истиче др Мирослав Кочић.

Модерним истраживањима може се видети и пратити да су једни поред других живели и радили рибари, земљорадници, ткаље, грнчари, ловци, сточари, каменоресци.

Како су археолошким ископавањима откривени многобројни занатски производи врхунске израде, може се претпоставити да је било више делатности за које је специјализација била неопходна.

У неолитској Винчи је живео и привређивао велики број становника, а као економски и културни центар интензивно је комуницирао са многим мањим насељима у окружењу, и то разменом добара, услуга и људи.