Сто година Миланковићевог календара – немерљив допринос светској науци
Сто година новојулијанског календара Милутина Миланковића тема је којом се баве стручњаци на Mеђународном скупу на Грађевинском факултету. Учесници конференције ће у Миланковићевом родном Даљу говорити о његовом доприносу науци.
Прво је стекао диплому грађевинског инжењера. Потом је са двадесет пет година постао доктор техничких наука. Тако је Милутин Миланковић постао вероватно најмлађи доктор наука, у области техничких наука, кажу на Грађевинском факултету.
„Имао је бриљантну инжењерску каријеру у Бечу, у познатој бечкој фирми тога доба. Међутим, некако га је носталгија вукла ка Србији и жеља да се бави науком и истраживањем. Онда је постао ванредни професор на Филозофском факултету који је у то време био један од пет факултета Универзитета у Београду”, рекао је декан Грађевинског факултета Универзитета у Београду Владан Кузмановић.
Немерљив је Миланковићев допринос нашој и светској науци, о чему говори и међународна конференција „Сто година новојулијанског календара Милутина Миланковића“.
„Иако то није било његово основно занимање, он као способан човек, на позив српске владе, односно Југословенске владе, отишао је у Цариград где је замољен, пошто нису успели да се договоре око календара, да он уради решење. И наравно, он је користећи своје искуство, знање математике, небеске механике и астрономије, нашао решење и дефинисао календар”, каже председник удружења „Милутин Миланковић“ Славко Максимовић.
„Календар је систем правила којим се уређују временске јединице, тако да што је могуће чешће прате природне промене. Дакле тако се уређују дани у године, да што чешће прате природне промене као што су то равнодневица, дугодневица, краткодневица. Постоје различити календари, али сви они пре или касније у току мањег или дужег времена доћи у раскорак са природом. Е, величина Миланковићевог календара је што се његова година у односу на праву астрономску, природну годину разликује за мање од три секунде. И у том смислу ће у дуготрајном временском периоду – он пратити природне промене”, објаснио је Јован Алексић из Астрономског друштва „Руђер Бошковић“.
Осим што је радио на реформи календара, теорији климатских промена, канону осунчавања, имао је веома важна грађевинска остварења.
„Он је могао да буде академик само на основу онога што је урадио у области грађевинарства, што је нама заправо интересантно, многобројне објекте је пројектовао у Србији као одговорни пројектант, дакле статичар пре свега. мостове на прузи Ниш–Књажевац, пројектовао је мостове док је био у Бечу на прузи Беч–Будимпешта, пазите у тадашњој Аустроугарској републици он инжењер од 25, 26 година и доктор наука пројектује мостове. Пројектовао је рецимо водоторањ у Осијеку који је у облику капи воде запремине 1.000 кубних метара”, додао је Кузмановић.
Пројектовао је хангаре и аеродроме за тадашње министарство ваздухопловства и морнарице. Док је био у Бечу објавио шест патената из области грађевинарства.
Коментари