Голмани су суперспортисти, другачије доживљавају свет око себе и морају да одлучују у секундама

Некадашњи голман Премијер лиге Бред Фридел једном је, говорећи о тој позицији у фудбалском тиму, рекао да онај ко жели да буде добар у казненом простору, мора бити у стању да размишља изван оквира.

Научни подаци сада подржавају идеју да мозак голмана заиста другачије перципира свет – чини се да је њихов мозак у стању да брже споји сигнале добијене од различитих чула, што можда говори у прилог њиховим јединственим способностима на фудбалском терену.

Голман је веома специјализована позиција у фудбалском тиму, са примарним циљем да спречи противника да постигне гол. 

Међутим, док су претходне студије истакле разлике у физиолошким профилима и у учинку између голмана и других играча, далеко се мање знало о томе да ли они имају различите перцептивне или когнитивне способности.

„За разлику од других фудбалера, од голмана се захтева да доносе хиљаде веома брзих одлука на основу ограничених или непотпуних сензорних информација“, каже Мајкл Квин, бивши голман Прва лиге Ирске, који је сада на мастер студијама у области бихевиоралне неуронауке на Универзитетском колеџу у Даблину.

Сумњајући да би ова способност могла да зависи од побољшаног капацитета за комбиновање информација добијених од различитих чула, Квин и истраживачи са Универзитета у Даблину и Универзитетског колеџа у Даблину ангажовали су 60 професионалних голмана, играча и оних који нису играчи одговарајућег старосног доба да ураде серију тестова, тражећи разлике у њиховој способности да разликују звукове и светлосно треперење као одвојене надражаје.

На тај начин омогућено им је да процене временске прозоре, то јест оквире у коме се различити сензорни сигнали спајају у мозгу волонтера.

Резултати студије, објављене у стручном часопису Current Biology, показали су да су голмани имали ужи временски период везивања информација о тим сигналима у односу на играче ван терена и оне који нису фудбалери.

„То је попут брже процене различитих сигнала које примају“, истакао је др Дејвид Макговерн, психолог са Универзитета у Даблину, који је водио студију.

Голмани су такође показали већу тенденцију да одвоје ове сензорне сигнале, што може произаћи из потребе за доношењем брзих одлука на основу визуелних и аудитивних информација које долазе у различито време.

„Бити голман је веома мултисензорна потрага. То не захтева само визуелне информације, већ и звучне информације, а у неким случајевима, они уопште не могу да виде лопту и морају да искористе само звук шутирања лопте да би најбоље погодили где би могла да се заврши. Оно што ми мислимо да се дешава је да, због ове потребе да се сензорне информације третирају на различите начине, они их ретко интегришу. Уместо тога, они у основи иду за чулом које им најбрже даје информације“, објаснио је Макговерн.

Према његовим речима, иако ће многи фудбалери и навијачи широм света бити упознати са идејом да су голмани само „различити“ од нас осталих, ова студија би заправо могла бити први научни доказ који поткрепљују ову тврдњу.

Још није јасно да ли ове разлике потичу од ригорозних режима тренинга професионалних голмана или природне способности која привлачи младе играче да буду голмани.

„Биће потребна даља истраживања која прате путању развоја потенцијалних голмана да би се одабрала једна од ових могућности“, рекао је Макговерн.

Док је ова студија испитивала само мушке играче, научни тим аплицирао је за средства за проучавање играчица и нада се да ће истражити да ли играчи на другим високоспецијализованим позицијама, као што су нападачи и централни бекови, такође показују разлике у перцепцији.