Овако изгледа сунце када умире – телескоп Џејмс Веб снимио самртне муке далеке звезде

Снимци високе резолуције које је објавио међународни тим астронома откривају структуру планетарне маглине у облику крофне под називом Прстен маглина, односно Месје 57.

Реч је о добро познатом објекту, који се налази у сазвежђу Лира, удаљеном око 2.600 светлосних година од Земље.

Маглина је настала када је умирућа звезда избацила велики део свог материјала у свемир, производећи прстенове живописних боја, мехуриће које се шире и испреплетане танке облаке. Слична судбина чека и наше Сунце када „му истекне време“, за више милијарди година.

Фотографије високе резолуције које је ухватила инфрацрвена камера (Nircam) телескопа Џејмс Веб показују не само структуру омотача маглине, који се шири већ и унутрашњи регион око њеног централног белог патуљка, веома густе звезде која је отприлике величине планете.

Иако немају никакве везе са планетама, таква небеска тела позната су као планетарне маглине. Термин је заостао из раних дана астрономије када су научници наоружани малим телескопима мислили да личе на планете.

„Очекује се да звезде попут Сунца окончају своје животе као бели патуљци тако што ће избацити своје спољашње омоте, који затим формирају прелепе планетарне маглине осветљене њиховим врелим централним звездама“, рекао је Мајкл Барлоу, професор емеритус физике и астрономије на Лондонском универзитетском колеџу, који је предводио стручни тим.

Шарене траке у маглини стварају хемијски елементи који емитују светлост на различитим таласним дужинама.

Астрономи се надају да ће анализирајући слике, доћи до нових сазнања о сложеним процесима који стварају структуре маглина, као и о животним циклусима звезда и елементима које избацују у космос.

„Још не разумемо у потпуности све процесе који се дешавају током ове фазе која подсећа на трансформацију гусенице у лептира. Прстенаста маглина у Лири је једна од најближих и најсјајнијих од ових планетарних маглина и стога је идеална мета за телескоп Џејмс Веб, у циљу проучавања процеса који доводе до формирања прашњавих молекуларних структура које видимо на овим сликама“, нагласио је професор Барлоу.