Црв оживео после 46.000 година проведених у сибирском пермафросту

Ваљкасти црв, непознате врсте, преживео је на дубини од 40 метара у сибирском пермафросту али у стању мировања познатом као криптобиоза, објаснио је професор емеритус на Институту Макс Планк за молекуларну биологију и генетику ћелије у Дрездену, и један од научника укључених у истраживање, Тејмурас Карчалија.

Организми у криптобиотичком стању могу да издрже потпуно одсуство воде или кисеоника и издрже високе температуре, као и смрзавање или изузетно слане услове. Они остају у стању „између смрти и живота“, у којем се њихов метаболизам смањује на ниво који се не може детектовати, објаснио је Карчалија.

„Живот се може зауставити а онда се може започети поново. Ово је велики налаз“, рекао је професор, додајући да су други организми који су раније оживели из овог стања преживели деценијама, а не миленијумима.

Пре пет година, научници са Института за физичкохемијске и биолошке проблеме науке о тлу у Русији, пронашли су две врсте ваљкастих црва у сибирском пермафросту.

Једна од чланова научног тима, Анастасија Шатилович, оживела је два црва у институту тако што их је једноставно рехидрирала водом, пре него што је око 100 црва однела у лабораторије у Немачкој на даљу анализу.

Након одмрзавања црва, научници су користили радиокарбонску анализу биљног материјала у узорку и утврдили су да наслаге нису биле одмрзнуте у периоду од пре 45.839 до пре 47.769 година.

Али ипак, нису знали да ли црв припада некој од познатих врста. На крају, генетска анализа коју су спровели научници у Дрездену и Келну показала је да ови црви припадају новој врсти, коју су истраживачи назвали panagrolaimus kolimaenis.

Истраживачи су такође открили да panagrolaimus kolymaenis „дели судбину“ са c. elegans – још једним организмом који се често користи у научним студијама као „молекуларни алат“ и који би му могао омогућити да преживи криптобиозу.

Оба организма производе шећер који се зове трехалоза, што им вероватно омогућава да издрже смрзавање и дехидрацију.

„Видети да се исти биохемијски пут користи у врсти која је временски удаљена 200, 300 милиона година, то је заиста запањујуће“, рекао је Филипп Шифер, вођа истраживачке групе Института за зоологију Универзитета у Келну и један од научника укључених у истраживање.

„Гледајући и анализирајући ове животиње, можемо се додатно информисати о биологији очувања, или можда чак појачати и усавршити методе за заштиту других врста, или барем научити шта да радимо да их заштитимо у овим екстремним условима које сада имамо“, рекао је за Си-Ен-Ен Шифер.