Да ли циљ заиста може да оправда средство – Макијавели као сурови практичар или сатиричар

Николо Макијавели је рођен у Фиренци 3. маја 1469. у породици Бернарда и Бартоломее. Иако је породица раније уживала престиж и финансијски успех, у Николовој младости борила се са дуговима. Ипак, његов отац је био активно заинтересован за образовање и омогућио је младом Николу приступ великом броју књига.

Свет Макијавелијеве младости био је у стању великог политичког врења, а у фокусу су била и бројна црквена питањима. Фиренца је била међу многим италијанским градовима-републикама које су често оспоравале веће политичке силе тог времена – папство и Свето римско царство, заједно са Француском и Шпанијом.

Нова издања и преводи класичних грчких и римских текстова пружили су материјал за интелектуални покрет – Ренесансу, која је комбиновала интересовање за хришћанство са новооткривеном радозналошћу за класичну културу. У међувремену, иако је Црква одувек била политички важна у Европи, у Макијавелијево време укљученост Цркве у светску политику укључивала је и њено директно учешће у ратовима за стицање добара.

Фиренца је постајала истакнута и као банкарски центар, а банкарска породица Медичи била је моћни владар Фиренце од 1434. године.

Када је Макијавелију било двадесет пет година, Карло Осми је извршио инвазију на Италију, а одлазак породице Медичи који је уследио, оставио је Фиренцу у рукама Савонароле. После бурне владавине од мање од четири године, Савонарола је погубљен, а Пјеро Содерини је поново успоставио републичку власт.

Под Содеринијевом републиком Макијавели, са сада скоро тридесет година, постао је други канцелар Фирентинске републике, што је била важна позиција која је укључивала и унутрашње и дипломатске дужности. После реструктурирања републике 1502. и накнадног именовања Содеринија за гонфалонијера, Макијавелијев утицај је порастао. Предузео је дипломатске мисије код многих великих европских сила и интензивно радио на побољшању фирентинске милиције. Тиме је стекао – не мало непријатеља.

Макијавели се оженио 1501, а његова супруга Мариета родила је седморо деце. Његове ванбрачне активности повремено су биле извор скандала.

Године 1512. је обновљена владавина Медичија након што је кардинал Ђовани де Медичи, који је ускоро био изабран за папу Лава Десетог, поново освојио Фиренцу. Макијавели је смењен са функције због промене режима и ухапшен је због завере против Медичија.

Окрет ка књижевности без напуштања политичких амбиција

Макијавели је направио своје најважније књижевне и политичке списе током наредних година када се повукао на своје имање изван Фиренце, не напуштајући своје политичке амбиције. Његово прво дело, Владалац (Il Principe) које је завршио крајем 1513, носи посвету Лоренцу де Медичију — можда одражавајући Макијавелијеве наде да ће се вратити политичком животу. Отприлике у исто време писао је и своје Беседе о Ливију.

Године 1518, уследила је његова комедија Мандрагола а потом је Макијавели објавио Живот Каструча Кастраканија (1520), док су му чланови породице Медичи наручили да напише његове Фирентинске историје (објављене 1525) а 1521. године објавио је Уметност ратовања.

Након пораза Фиренце од Светог римског царства 1527. године, проглашена је нова Фирентинска република. Нешто више од месец дана касније, 21. јуна, Макијавели је преминуо. Његово политичко наслеђе је, међутим, тек почело.

Принципи ратовања и дипломатије

Стенфордова енциклопедија филозофије учи нас да је Макијавели допринео великом броју важних дискурса у западној мисли – пре свега у смислу политичке теорије, али и историје и историографије, италијанске књижевности, принципа ратовања и дипломатије. „Ипак, чини се да Макијавели себе никада није сматрао филозофом – штавише, често је отворено одбацивао филозофска истраживања као нешто ван поенте – нити његови радови сугеришу да се он стандардно уклапа у моделе академске филозофије.

Његови списи су застрашујуће и ноторно несистематични, недоследни и понекад контрадикторни. Он тежи да се апелује на искуство и пример уместо ригорозне логичке анализе. Ипак, постоје добри разлози да се Макијавели уврсти међу највеће политичке филозофе, од којих су неки уграђени у његовим списима. Упркос искушењу да истакне свој политички прагматизам, жива научна дебата и присуство кохерентне и оригиналне филозофије, упућене темама које се тичу управо филозофа – у сржи су његове мисли", наводи се у Стенфордовој енциклопедији филозофије.

Утицај његових опсежних размишљања био је широко распрострањен и траје. Термин „макијавелизам" се редовно користи међу филозофима који се баве низом етичких, политичких и психолошких феномена, без обзира на то да ли је Макијавели сам измислио концепт  „макијавелизма” који му се приписује.

Зашто Владалац „влада“ и после скоро пет векова

Многи аутори, посебно они који су састављали упутства о понашању владара током Средњег века и Ренесансе) веровали су да је употреба политичке моћи исправна само ако је врши владар чији је лични морални карактер на завидном нивоу, па су тако, владарима саветовали да ако желе да успеју – то јест, ако желе дугу и мирну владавину и имају за циљ да своју функцију пренесу на своје потомство – морају бити сигурни да се понашају у складу са конвенционалним стандардима доброте. У извесном смислу, сматрало се да су владари који су чинили добро – заслужили право да буду поштовани јер су се показали као врли и морално исправни.

Макијавели опширно критикује управо тај моралистички поглед на ауторитет у својој најпознатијој расправи Владалац. За Макијавелија, не постоји морална основа на којој би се проценила разлика између легитимне и нелегитимне употребе моћи. Напротив, ауторитет и моћ су у суштини једнаки: ко има моћ  – има право да командује; али доброта не обезбеђује моћ и добра особа нема више ауторитета на основу тога што је добра.

„Тако, у директној супротности са моралистичком теоријом политике, Макијавели каже да је једина стварна брига политичког владара стицање и одржавање моћи. Представља оштру критику концепта ауторитета тврдећи да појам легитимних права владавине не додаје ништа стварном поседовању моћи. Владалац наводно одражава самосвесни политички реализам аутора који је потпуно свестан – на основу директног искуства са фирентинском владом – да доброта и исправност нису довољни за победу и одржавање политичке функције.

Макијавели тако настоји да научи и подучи правила политичке моћи. За Макијавелија, моћ карактеристично дефинише политичку активност, па је стога неопходно да сваки успешан владар зна како се моћ користи. Само правилном применом моћи, сматра Макијавели, појединци се могу навести на послушност и владар ће моћи да одржи државу у безбедности и сигурности", пише Стенфордова енциклопедија.

Макијавели признаје да добри закони и добро оружје чине основу добро уређеног политичког система. Али одмах додаје да ће, пошто принуда ствара законитост, своју пажњу концентрисати на силу. Макијавели долази до закључка да је страх увек пожељнији од наклоности, баш као што су насиље и обмана супериорнији у односу на законитости у ефикасној контроли над њима. 

„За људе се може рећи уопштено: незахвални су, нелојални, неискрени и лажљиви, плашљиви опасности и жељни профита... Љубав је обавеза коју ова бедна створења раскину кад год им то одговара; али страх их чврсто држи страхом од казне која никада не пролази", пише Макијавели у делу Владалац.

Немислост интерпретатора Макијавелијевог дела

За Макијавелија је бесмислено и узалудно говорити о било каквом захтеву за ауторитетом и правом командовања које је одвојено од поседовања супериорне политичке моћи. Владар који живи само на основу својих права, „сигурно ће пропасти и умрети у складу са тим истим правима, јер ће у тешком политичком сукобу вероватније успети онима који више воле моћ него ауторитет".

Поента макијавелистичке доктрине није да прави разлику између „праведних“ и „неправедних“ облика власти, већ да објасни како политичари распоређују моћ ради сопствене добити, што је важно имати у виду, јер је интерпретација Макијавелијеве мисли код неких аутора при анализи његових дела – „отишла у немилост" посебно када је у питању чувена сентенца „Циљ оправдава средство".

Неки Макијавелијеви читаоци нису нашли никакав траг неморализма у његовој мисли. Жан-Жак Русо је давно сматрао да је права лекција Владаоца научити људе истини о томе како се владари понашају и на тај начин разоткрити, а не славити, неморал у сржи владавине једног човека. С друге стране, наводи се у Стенфордовој енциклопедији филозофије, Мери Дајц (1986) тврди да је Макијавелијев план био вођен жељом да се владалац „зароби“ нудећи пажљиво осмишљене савете (као што је наоружавање народа).

Неки научници, као што је Гаррет Матингли (1958), прогласили су Макијавелија врхунским сатиричарем, указујући на мане принчева и њихових саветника. Чињеница да је Макијавели касније писао заједљиве популарне сценске комедије, наводи се као доказ у прилог његовe снажнe склоности ка сатири. Дакле, ништа што Макијавели каже о моралном понашању не би требало да схватимо као чисту вредност, већ уместо тога треба да схватимо његове примедбе као оштро хумористичан коментар јавних послова.