Кратка историја времена је „погрешна“, рекао је Стивен Хокинг свом сараднику

Године 2002. космолог Томас Хертох примио је мејл са поруком да одмах дође у кабинет свог ментора Стивена Хокинга. Тада млади истраживач је одјурио у Кембриџ и затекао Хокинга коме су, како каже, „Очи блистале од узбуђења“.

Куцајући на компјутерски контролисаном гласовном систему који је омогућавао космологу да комуницира, Хокинг је објавио: „Променио сам мишљење. Моја књига, Кратка историја времена, написана је из погрешне перспективе.“

Тако је једну од најпродаванијих научних књига у историји издаваштва, која је продата у преко 10 милиона примерака широм света, њен аутор послао у канту за отпатке. Хокинг и Хертох су тада почели да раде на новој теорији како би обухватили најновија сазнања о универзуму.

Пет година после Хокингове смрти, та књига – О пореклу времена: последња теорија Стивена Хокинга – биће објављена и у Великој Британији, а Хертох ће је представити на предавању у Кембриџу 31. марта.

„Хокинг се борио да схвати како је свемир могао да створи услове тако савршено гостољубиве за настанак живота“, каже Хертох, космолог који тренутно ради на Универзитету Леувен у Белгији, пише Гардијан.

Услови који подржавају живот укључују деликатну равнотежу која постоји између силе честица које омогућавају хемијске реакције сложених молекула. Поред тога, чињеница да постоје само три димензије простора могуће је да се стабилни соларни системи развијају и обезбеде средину за жива бића. Без ових својстава, универзум вероватно не би произвео живот какав познајемо, тврде неки космолози.

Хертох и Хокинг су били спремни да пронађу објашњења за ово стање звездане неизвесности након што је Хокинг одлучио да су његови претходни покушаји били погрешни. „Стивен ми је рекао да сада мисли да је погрешио и зато смо он и ја радили, раме уз раме, наредних 20 година да развијемо нову теорију космоса, ону која би могла боље објаснити настанак живота“, наводи Хертох.

Била је то изузетна сарадња, али не и лака. Када је имао 21 годину, Хокингу је дијагностикован рани, споро напредујући облик болести моторних неурона која га је постепено парализовала.

У време када је Хертоху постао ментор, Хокинг је био именован за Лукасовог професора математике на Универзитету Кембриџ, једно од најпрестижнијих академских позиција на свету (Исак Њутн је био претходни носилац овог звања), и поставио је низ изузетних теорија о општој релативности, црним рупама и пореклу универзума и објавио свој бестселер Кратка историја времена. Међутим, његово стање се погоршало. Био је у инвалидским колицима и могао је да комуницира само помоћу малог рачунара са којег је бирао речи које је емитовао синтетизатор говора.

„На пола пута наше сарадње изгубио је преосталу снагу у руци и више није могао да притисне прекидач помоћу кога је разговарао“, наводи Хертох. Тако је Хокинг прешао на сензор причвршћен за наочаре који је могао да активира трзањем мишића образа, али на крају му је и то постало превише тешко.

Успорио је са неколико речи у минути на неколико минута по речи, додаје Хертох. На крају је комуникација престала. „Стајао сам испред њега и постављао му питања и гледао га у очи да видим да ли се слаже или не слаже. На крају сам могао да откријем неколико нивоа не и неколико нивоа да са неколико значења између.“

Из ових „разговора“ је рођена Хокингова коначна теорија и заједно са Хертоховим истраживањима, чине основу дела О пореклу времена, књиге која је добила име по књизи Чарлса Дарвина О пореклу врста. „На крају, обојица смо почели да размишљамо о физици на начин који је много сличнији ономе како размишљају биолози. Поставили смо физику и биологију у исту раван.“

Према Хертоху, О пореклу времена бави се питањима о нашем месту у универзуму и шта чини наш универзум погодним за живот. „Ова питања су увек била у другом плану у нашим научним публикацијама. Оно што сам учинио за ову књигу је да ова питања истакнем као централна и испричам нашу причу из те перспективе.

„Стивен и ја смо открили како физика сама по себи може нестати у великом праску. Не закони као такви, већ њихова способност да се промене имају последњу реч у нашој теорији. Ово баца ново светло на оно шта је суштина космологије.”

Према Хертоху, нова перспектива коју је постигао у сарадњи са Хокингом преокреће хијерархију између закона и стварности у физици и по духу је „дубоко дарвинистичка“. „То води ка новој филозофији физике која одбацује идеју да је универзум машина којом управљају безусловни постојећи закони, и замењује је погледом на универзум као неку врсту самоорганизованог ентитета у којем се све врсте појављују као појавни обрасци, од којих најопштије називамо законима физике.“