У правим рукама статистика је користан алат, али проблем је што има толико погрешних руку

Неке једноставне провере могу помоћи да се поуздани статистички подаци одвоје од неистине и злоупотребе. Рецимо, када министар тврди да је издвајање за образовање у Енглеској на највишем нивоу до сада, док се с друге стране на све стране затварају школе због недостатка средстава. Или Кина је највећи загађивач животне средине на свету, једном је објавио Доналд Трамп. Али, по глави становника, Саудијска Арабија је емитовала највећу количину угљен-диоксида у 2018, а Кина је била на 13. месту.

Шта је то са статистикоm што је чини даром с неба за људе који хоће да измисле стварност? Подаци са ореолом научне тачности и поштења се објављују – и што су прецизнији, то је већа њихова привидна тачност. Што је још већи проблем, они одају призвук сигурности и дају нам нешто за шта можемо да се ухватимо у овом турбулентном свету. Мало ко је склон и оспособљен да гледа дубље. Али ако то урадимо, често ћемо наћи мешавину грубих лажи и лукавства – неодрживе дефиниције, изманипулисане проценте, предвиђања која су демантована или грубе процене представљене као извесности.

Компетентна, поштена статистика може да расветли неке суштинске истине. Статистички подаци могу да открију друштвену неједнакост, да укажу на то где треба усмерити ресурсе или законску регулативу, да нагласи претеће трендове или да нам помогне да проценимо учинак владе.

Али лажни бројеви дискредитују оне који дају поуздане информације. Шокантне бројке привлаче нашу пажњу, док занимљиве причице потискују праве, али обичне и досадне податке. Ако нас скептицизам наведе да одбацимо све статистике које нам се нуде, одбацићемо и истините бројке што ће нас оставити у потпуном мраку. Али чак и поуздана статистика ретко преноси целу истину. Процене имају границе грешке; просеци не одражавају индивидуалне разлике, а различити показатељи причају различите приче.

Статистике које торту секу на различите начине пружају савршену прилику за поларизоване дебате. Хуго Мерсијер и Дан Спербер , научници који је баве когнитивним развојем човека, тврде да наша способност расуђивања није еволуирала толико да бисмо могли да откријемо истину. Као друштвене животиње, еволуирали смо тако да можемо другима да оправдавамо своје поступке и одлуке, побољшавајући тако комуникацију и сарадњу. Сходно томе, како је песник Ендрју Ланг једном рекао, људи користе статистику као што пијаници користе стубове уличне расвете – за подршку, а не да му осветле пут.

Како да откријемо манипулацију

Суочени са аргументима поткрепљеним бројевима, морамо да изградимо вештине како бисмо могли да уочимо неистине, али и да оштроумно читамо праве статистичке податке – да учимо из онога што нам они могу рећи, а да истовремено будемо свесни њиових ограничења. Информације су кључне за демократију, али и наша способност да их проценимо и интерпретирамо.

Здрав разум би требало да буде наша прва линија одбране. Веома прецизни или сензационални бројеви захтевају посебну проверу. Финска је, према извештају о срећи у свету за 2019. годину, најсрећнија земља на свету, са оценом 7.769 од 10 (Британија је прикупила 7.054). Да ли је разумно мерити срећу целе нације на три децимале?

Извештај из 2015. наводи да је 82 одсто одраслих у Сједињеним Државама имало уредан сексуални живот. Стварно? Испитаници вероватно нису нарочито искрени у одговорима на таква питања. У једној британској студији, 15 одсто људи је било спремно да изрази своје ставове о закону о монетарној контроли и 11 одсто о закону о трговини пољопривредним производима, а ниједан од тих закона није постојао.

Али шта је са оним бројкама које пробијају наш интуитивни штит? Ако су подаци добијени  анкетом, требало би да питамо колико је људи испитано, која тачно питања су им постављена и како је одабран узорак. Дејли експрес је 2015. објавио податке из наводно „највеће анкете у последњих 40 година“ која је показала да 80 одсто Британаца жели да напусти Европску унију.

Резултати ове анкете добијени су тако што су два посланика Торијеваца и један парламентарни кандидат шетали улицама Нортхамптоншира и поделили 100.000 анкетних листића. Враћено им је само 14.581. Не само да је мало вероватно да ће узорак представљати пресек бирача у Уједињеном Краљевству, већ је постојала и опасност од пристрасности при самом избору испитаника.

Такође треба да будемо опрезни са дефиницијама. „Број тестова на ковид 19“ могао би да се односи на оне који су издати, коришћени или обрађени у лабораторијама. Дефиниције могу бити посебно проблематичне када се пореде подаци у различитим земљама, као на пример у одређивању индекса среће.

Пазите и на проценте украшене пратећим нулама. Повећање од 400% у односу на претходну годину, као и на промене маскиране у проценте. Повећање пореза са 35% на 40,4% је повећање од 15,4%, а не 5,4% како је једном тврдила америчка администрација.

Коначно, две бројке не чине тренд. „Убиства ватреним оружјем порасла су за две трећине од 2013.“ упозорио је канадски министар унутрашњих послова 2018. године, оправдавајући пооштравање ограничења на поседовање оружја. Али 2013. је била згодна година за поређење: имала је најнижу стопу смртних случајева од ватреног оружја у историји. Изаберите било коју другу годину – чак и уназад до 1920. – и очигледан пораст пуцњава на дивљем западу нестаје.

Често се цитира изјава Херберта Џорџа Велса да ће статистичко размишљање једног дана бити неопходно као и способност читања и писања (мада је ово парафраза његове стварне изјаве). У такозвано доба постистине, тај дан је несумњиво стигао.