Земљино језгро се зауставило и можда ће променити смер кретања, установили геолози

Колико год ова информација може да звучи узнемирујуће (као да је престало да куца срце наше планете) и пре него што се у паници сетимо научнофантастичног филма „Језгро“ (The Core) из 2003. године, ово није први пут да је забележен такав случај. Није чак и први у новијој историји.

„Дошли смо до изненађујућих података који указују на то да је унутрашње језгро скоро престало са ротацијом у последњој деценији и да можда следи промена смера ротације судећи према вишедеценијским осцилацијама забележених почетком седамдесетих“, навели су геофизичари Ји Јанг и Сјаодонг Сонг са Универзитета у Пекингу, у свом недавно објављеном раду.

Брзина ротације Земљиног језгра

Тек неколико деценија знамо како унутрашње језгро Земље ротира у односу на омотач изнад њега, пошто су то 1996. године потврдили Сонг и његов колега, сеизмолог Пол Ричардс, са Универзитета Колумбија. Пре њиховог рада, идеја да се унутрашње језгро Земље ротира одвојено од остатка планете била је непотврђена теорија, настала на недоказаном моделу Земљиног магнетног поља.

Од тада, геолози и геофизичари покушавају да открију – са удаљености од 5.100 километара – колико брзо или споро се окреће унутрашње језгро.

У почетку се сматрало да унутрашње језгро прави пуну револуцију сваких 400 година, покретано електромагнетним моментом и балансирано гравитационим повлачењем. Али други научници су убрзо изнели теорију да се окреће много спорије, и да му је потребно хиљаду година или више да направи пун круг.

О брзини ове ротације и да ли она варира и данас се расправља. Ипак, унутрашње језгро наставља својим веселим путем, несвесно бурне дебате на површини Земље.

Ротира се или стоји?

У намери да додатно истражи овај проблем Сонг се вратио истој методи који су он и Ричардс користили како би закључили да се унутрашње језгро окреће. Дуо је 1996. године пратио очитавања сеизмичких таласа од поновљених земљотреса названих дублети који су пролазили кроз унутрашње језгро, од јужног Атлантика до Аљаске, између 1967. и 1995. године.

Да се унутрашње језгро није померило, ударни таласи би требало да пређу исти пут. Али Сонг и Ричардс су показали да су сеизмички таласи били за делић секунде бржи од шездесетих до деведесетих година.

Сада, у новој студији са Јангом, Сонг је поново прегледао те старе податке, упоређујући их са новијим обрасцима скоро идентичних сеизмичких таласа који указују да је унутрашње језгро толику успорило да готово не мрда – а чак би могло и да промени смер.

Открили су да су од око 2009. године путање које су раније показивале значајне временске варијације имале мале промене док су сеизмички таласи пролазили кроз језгро и излазили на другу страну. Било која временска разлика је нестала.

„Овај глобално конзистентан образац указује да је ротација унутрашњег језгра недавно паузирана“, пишу Јанг и Сонг.

Такође се чини да је ово недавно заустављање унутрашњег језгра повезано са преокретом ротације, додају геофизичари, чврста гвоздена сфера клизи назад у другу страну као део осцилација које се појављују на неких седам деценија.

На основу њихових прорачуна, мала неравнотежа у електромагнетним и гравитационим силама била би довољна да успори, а затим преокрене ротацију унутрашњег језгра као што је примећено.

Али то није све

Истраживачи истичу да се ова седмодеценијска промена поклапа са другим периодичним променама које се могу приметити на површини Земље, у дужини дана и магнетном пољу, од којих обе имају периодичност од шест до седам деценија. Чини се да се вишедеценијски обрасци у посматрању климе, глобалне средње температуре и пораста нивоа мора, чудно поклапају.

Према Јангу и Сонгу, ове честе, споро померајуће, једва приметне осцилације која се окрећу напред-назад сваких 60 до 70 година, чини се да указују на „резонантни систем у различитим слојевима Земље" – као да планета прати неку мелодију .

Будући да се верује да је унутрашње језгро Земље динамички повезано са спољним слојевима, везано за спољашње језгро електромагнетним таласима и везано за плашт гравитационим силама, студија би такође могла да помогне нашем разумевању како процеси дубоко у нашој планети утичу на њену површину – танка кора на којој живимо, седи на врху усковитлане унутрашњости.

„Ова запажања пружају доказе за динамичке интеракције између слојева Земље, од најдубље унутрашњости до површине“, закључују Јанг и Сонг.