Како је Жакаров разбој утицао на развој рачунара

Редак примерак Жакаровог разбоја у Збирци занатских машина и алата чува Музеј науке и технике у Београду.

Основна логика којом се Жакар водио јесте да аутоматизује процес ткања и у ту сврху изумео је одговарајуће таблице или картице које су бушене према одређеном обрасцу, тако да је машина пратећи овај образац меша одређене боје или узорке текстила како би се добила одређена шара, објашњава Саша Шепец, виши кустос Музеја науке и технике.

„Тако гледано, то не делује као неки нарочити помак, али ту видимо почетке аутоматизације у производњи, а као што знамо, аутоматизација је и данас један од главних интереса у домену развоја савремене индустрије. Овај образац преузима се половином 20. века и постаје главно средство за уписивање података у рачунаре. Тако су стари, такозвани, мејн фрејм рачунари, велики рачунарски системи из педесетих и шездесетих година прошлог века, користили бушене картице како би у рачунаре уносили одговарајуће податке, програме или податке које треба обрађивати“, додаје Шепец.

Картице су изашле из употребе код рачунара тек касније са појавом и развојем магнетних медија, трака, односно, оног што данас знамо као хард дискове.

Разбоја за Жакар ткање и код нас и у свету све је мање, а примерак из збирке Музеја науке и технике имао је намену за производњу специфичних, финих тканина.

„Разбој ‘жакар' типа који се налази у Музеју науке и технике служио је за ткање свиле. Свила постоји још од праисторије, али овај тип ткачке машине наменски је створен како би се омогућило ткање разних мотива. Сама конструкција ове машине омогућава да се фино свилено влакно користи за ткање“, напомиње кустос.

Популаризација свиле, дуда и свилене бубе узајамно су повезани. На територији Србије било је доста фабрика које су се бавиле производњом свиле, углавном у Војводини, док данас у нашој земљи постоји само једна мануфактура за производњу дамаста у Бездану.

„Машина која се налази у Музеју науке и технике је са почетка 20. века. Не знамо где је ова ткачка машина почела свој живот, ми смо је преузели са Одсека за тканину Факултета примењене уметности у Београду, а тренутно је под рестаураторско-конзерватоским радовима, са идејом да студенти Факултета примењене уметности долазе у Музеј науке и технике и раде на њој, као и да посетиоцима приближимо како се на њој радило“, наводи Зоран Левић, виши кустос – конзерватор и в. д. директора Музеја науке и технике.

Све мање је и мајстора који могу овакве разбоје да одржавају. Како би овај примерак Жакаровог разбоја био оспособљен за употребу, у Музеју науке и технике у току је његова рестаурација, а радове изводи један од ретких рестауратора ових машина у Београду.

'Жакар' глава се састоји из игала и платина, затим карата на које се куца дезен. Прво се нацрта дезен, па се откуца на овој машини за бушење карата, потом карте иду на ‘жакар' главу или лутку и диктирају отварање зева. Какав ће зев бити зависи од карата. Кад се споје основа и потка добије се тканина, објашњава мајстор Живојин Васић.

„Када сам почео радове на овом разбоју, прво сам прегалирао канапе. Тај део садржи два рапорта који дају две слике, док већи разбој може да израђује и више слика, односно, више рапората израђује више слика. Овај ручни разбој треба да буде у функцији, без обзира на то ко ће радити на њему, било студенти или неко из музеја. Мој задатак је да оспособим разбој да може да ради“, наглашава Васић.