На већини планета у свемиру падају „дијамантске кише“, утврдили научници

Научници су већ раније изашли са претпоствком да изузетно висок притисак и температура претварају водоник и угљеник у чврсте дијаманте хиљадама километара испод површине ледених дивова, као што су планете Уран и Нептун у нашем Сунчевом систему.

Ново истраживање, објављено у Сајенс адвансу, додаје и кисеоник у ову мешавину, откривајући да би „дијамантска киша“ могла бити чешћа појава него што се до сада мислило.

Сматра се да су ледени гиганти попут Нептуна и Урана најчешћи облик планета ван нашег Сунчевог система, што значи да се дијамантска киша појављује широм Универзума.

Доминик Краус, физичар из немачке истраживачке лабораторије ХЗДР (Helmholtz-Zentrum Dresden-Rossendorf) и један од аутора студије, рекао је да се дијамантске падавине прилично разликују од кише на Земљи.

Верује се да се испод површине планета налази „врела, густа течност“, где се дијаманти формирају и полако тону до стеновитих језгара потенцијално величине Земље више од 10.000 километара испод површине, објашњава Краус.

Пали дијаманти би могли да формирају огромне слојеве који се протежу на „стотине километара или чак и више“, додаје научник у изјави за АФП.

Иако ови дијаманти можда нису сјајни и исечени као „леп драгуљ на прстену“, напомиње да су настали захваљујући сличним силама као ови на Земљи.

Са циљем да понови процес, истраживачки тим је пронашао неопходну мешавину угљеника, водоника и кисеоника у лако доступном извору – ПЕТ пластици, која се користи за свакодневну амбалажу за храну и боце.

Краус је рекао да иако су истраживачи користили веома чисту ПЕТ пластику, „у принципу би експеримент требало да функционише и са боцама кока-коле“.

Тим је затим окренуо оптички ласер велике снаге на пластику у калифорнијској лабораторији СЛАЦ (National Accelerator Laboratory) .

„Јак, веома кратак рендгенски бљесак невероватне јачине“ омогућио им је да посматрају процес настајања нанодијаманата – сићушних дијаманата који су премали да би се могли видети голим оком, наводи Краус.

„Кисеоник који је присутан у великим количинама на тим планетама заиста помаже да се атоми водоника одвоје од угљеника, тако да је заправо лакше да се ти дијаманти формирају“, додао је.

Нов начин за прављење нанодијаманата?

Експеримент би могао да доведе до другачијег начина производње нанодијаманата, који имају широку примену у мноштву различитих области, укључујући производњу лекова, медицинских сензора, неинвазивних хируршких инструмената и квантне електронике.

„Тренутно се нанодијаманти праве тако што се узме гомила угљеника или дијаманта и разнесе се експлозивом“, каже научник СЛАЦ-а и коаутор студије, Бенџамин Офори-Окаи.

„Ласерска производња би могла да понуди чистију и лакше контролисану методу за производњу нанодијаманата“, додаје.

​Истраживање дијамантске кише остаје ипак на нивоу хипотезе јер се јако мало зна о Урану и Нептуну, најудаљенијим планетама у нашем Сунчевом систему.

Само једна свемирска летелица – Насин „Војаџер 2“ из осамдесетих – пролетела је поред два ледена гиганта, а подаци које је послала и даље се обрађују.

Али НАСА најављује могућност нове мисије на ове планете које би могле да буду покренуте у наредној деценији.

„То би било фантастично“, наглашава Краус и додаје да се веома радује новим подацима, чак и ако буде морао да чека деценију или две.