Лежерно тумачење прописа и дивљи трагачи за благом - колико је заштићено српско археолошко благо

На само два километра од села Вишњица сместио се Ад Октавум (Ad Octavum), римски каструм, утврђење на осмој римској миљи [око 12 км] пута од Сингидунума ка Дунаву. Иако је 1965. године утврђен за културно добро Србије и налази се под заштитом Завода за споменике културе Београд, данас су остаци његових бедема из доба цара Јустинијана прекривени земљом, растињем и на мети дивљих трагача за археолошким благом.

„Када се дубоко загази у шуму ка Дунаву једно 50 метара‚ наилазимо на камене зидове грађевина унутар тог утврђења и ту смо наишли смо на једну рупу, коју су очигледно копали дивљи трагачи, јер им је метал-детектор указивао да се ту налазе метални предмети. Шта се ту налазило можемо само да претпоставимо, можда метални новац или метални предмети, алат, што је за науку јако битно, али ми сада више не можемо да знамо шта се ту налазило", рекао је др Адам Црнобрња из Српског археолошког друштва.

Каструм је подигнут на стратешки важном месту, на платоу са ког се пружа поглед ка Панонској равници.

Археолошка истраживања показују да је површина утврђења била два и по хектара. У оквиру њега су биле зграде за становање, а западно од утврђења и некропола. 

Ово место не нападају само дивљи трагачи.

„Увек постоји опасност од градње, ово је јако атрактиван крај, овде се граде викендице, викенд насеља, и то је такође нешто на шта треба обратити пажњу, и то треба да раде надлежне службе”, додаје Црнобрња.

Aд Октавум се, заједно са још 35 локалитета Србије налази на прелиминарној листи Унеска у оквиру збирног споменика „Границе римског царства”.

„Повезивање ових 35 локалитета, а касније, и са свих осталих неколико стотина локалитета у  једну велику грандиозну, културну руту –  ми можемо имати велики утицај на развој туризма у Подунављу. Све је то један систем повезаних судова, где када прво културно добро ‘пробије лед’ – полако повлачи и остале", каже др Немања Мрђић из Археолошког института.

„Ми морамо да покажемо да ми о томе водимо рачуна, неће Унеско да води рачуна, ми морамо да покажемо да нам је до тога стало и да знамо шта ћемо с тим да радимо. Прва ствар која треба да се уради је да се добро документује, да ми не морамо као данас да улазимо дубоко у шуму да се гребемо и видимо шта су урадили ‘трагачи’. Постоје начини да се читава ствар документује и без сечења дрвета и без ископавања. То и јесу савремени принципи конзервације и истраживања. Шта није угрожено непосредно – не мора те ископавати до тренутка, док не знате како ћете да га користите даље. Земља га чува, а ми треба да га сачувамо у земљи то и јесте наш посао", сматра др Црнобрња.

„Важно је напоменути да Унеско не даје средства, али служи као потврда и отвара путеве ка фондовима за које је могуће повући, средства за даља истраживања и ту Србија може да има бенефит", каже др Мрђић.

Српско археолошко друштво, уз подршку Министарства културе и информисања, објавило је Приручник под називом Како сачувати археолошко наслеђе.

Приручник је намењен представницима локалних самоуправа, стручним службама, припадницима полиције, али и најширој јавности заинтересованој за очување археолошког наслеђа.

„Када је познати археолошки локалитет, налазиште, онда о њему непосредно води бригу надлежни завод за заштиту споменика културе односно установа која се бави заштитом непокретног културног наслеђа. О ономе што је налаз са познатог локалитета брине установа културе која се бави покретним наслеђем, значи надлежни музеј", рекла је директорка Републичког завода за заштиту споменика културе Дубравка Ђукановић и поновила да има 35 локалитета који се налазе на току Дунава, као део будуће транснационалне номинације коју Србија ради са Румунијом, Бугарском и Хрватском.

Проблем заштите због великих површина локалитета 

У Србији је евидентирано око 20.000 археолошких налазишта, од којих је десет одсто проглашено за непокретна културна добра.

Говорећи о стању у којем се налазе, Ђукановићева је објаснила да постоји проблем заштите.

„Треба поћи од тога да су та налазишта простори релативно великих површина. Ако причамо о неолитској култури, то је око 600 налазишта чије су површине око 30 хектара у просеку – неки до 80 хектара. То су изузетно велике површине које је немогуће оградити, заштитити на тај начин. Тако да је јако важно причати са људима који су у непосредном окружењу који су заинтересовани, подизати свест о вредности тог археолошког наслеђа…", објаснила је.

Када је реч о највреднијем винчанском насељу Усеку на Бањици, каже да је то један од три локалитета у Београду који припадају Винчанској култури.

„Усек на Бањици је познат и утврђен за непокретно културно добро још шездесетих година, међутим, то је локалитет где се више пута дешавало да се недозвољеном градњом уништава локалитет. У јулу је један приватни инвеститор, изградњом објекта или темеља и потпорног зида уништио велику количину земљаног културног слоја и неповратно смо изгубили могућност да сазнамо више о људима који су ту живели", рекла је Ђукановићева.

Наглашава да је законска обавеза свих, без обзира на радове, да се обавести надлежна установа културе. Оне су даље у обавези да даље обавештавају надлежне.

„У овом конкретном случају процедура је потпуно поштована, подигнута је кривична пријава, међутим, све то не може да надомести ископани материјал који је требало да се истражује", каже директорка Републичког завода за заштиту споменика културе.

Закон предвиђа новчане казне и казне од две, пет или осам година затвора за уништавање археолошког налаза што је свакако делотворна мера.

Ипак, како Ђукановићева каже, важно је најпре утицати на свест грађана о томе колико је важан утицај на друштво који имају археолошка налазишта.