Има ли вести из старог Рима

Ти извештаји, познати као Велики анали, приређивани су једном годишње, све до 131. године п. н. е., а Цицерон не наводи разлоге због којих је та пракса напуштена. Након тога, сличне анале су наставили да приређују писци попут Катона, али они нису били доступни јавности.

Грађани Рима нису имали никакав званични извор информација о томе шта се догађало у граду; информације су се сводиле на гласине, које су се преносиле „од уста до уста". Јулије Цезар је 59. године п. н. е. одлучио да реши тај проблем успостављањем дневног билтена.

Почевши од те године, јавни службеници су имали обавезу да свакодневно објављују записе на истим албумима који су раније коришћени за анале. Албуми су постављани на огласне табле или друга јавна места, попут Римског форума.

„Пошто је дошао на власт, Цезар је био први који је наредио да се сви акти Сената и грађана бележе и обелодањују јавности" (Светоније, Живот Цезара).

Ти записи су се звали Acta diurna (дословно: дневни догађаји), а многи историчари их сматрају претечом савремених новина. Према Луису Алберту Хернанду, то је први поуздани пример новинарства у историји човечанства. Премда су им недостајала многа обележја која се данас сматрају неопходним у новинарству, те новине су нудиле много више но што се може претпоставити.

Нису се састојале само из питања којима се бавио Сенат – законима и званичним и јавним прогласима магистрата – већ су допуњаване трачевима из друштва, изузетним, невероватним и занимљивим догађајима, информацијама о злочинима, изградњи нових зграда, и разним приватним (рођења, венчања, разводи, смрти), војним или градским обавештењима (најаве јавних такмичења, прослава, набавке жита итд.).

Претпоставља се да Acta diurna нису објављивана свакодневно, али објаве јесу биле честе и редовне. Албуми су по неколико дана били изложени јавности, а затим су одлагани и чувани заједно са другим јавним документима. Дневне вести нису објављиване само у престоници – јавни и приватни писари су правили копије, додавали друге текуће информације званичним вестима, и слали их управитељима римских провинција за даљу дистрибуцију.

Након Цезарове смрти, цар Октавијан Август наставио је с њиховим објављивањем, уважавајући корисност тог гласила за државну пропаганду. Октавијан је, међутим, избацио детаљне извештаје са седница Сената. Неки проучаваоци претпостављају да су Acta diurna садржала и графичке приказе битака и победа Царства, који су били сличног садржаја као рељефи на тријумфалним капијама.

Данас знамо како су те новине изгледале и какав им је био садржај захваљујући томе што их помињу неки римски писци. Петроније у делу Сатирикон пародира њихов садржај, циљајући на бесмисленост информација које су неретко објављиване:

„26. јул: На имању код кума родило се тридесет дечака и четрдесет девојчица. С гумна је ускладиштено у житницу пет стотина хиљада модија пшенице. Укроћено је пет стотина волова за вучу. Роб Митридат је разапет на крсту јер је говорио погрдне речи о генију нашега Гаја. Истог дана: оно што се није могло уложити у послове, враћено је у благајну, десет милиона сестерција. Истог дана: у помпејским вртовима дошло је до пожара који је најпре избио у кући управитеља Насте."

Плиније Старији забележио је неколико прича које је прочитао у Acta diurna: била је једна о верности једног пса свом газди, друга о сахрани током које су се две породице посвађале, у трећој се говорило о неком суђењу. Касије Дио помиње причу о једном архитекти који је јуначки спречио урушавање неког портика, али је јунак-архитекта остао безимен због љубоморе цара Тиберија.

Сенека се жалио што су новине садржале дуге спискове развода. Пошто се у сваком броју извештавало о неком случају развода, Сенека је сматрао да су Римљани тако овладали вештином развођења, о чему су раније слушали само из непоузданих, „рекла-казала" извора.

Новине су сигурно излазиле до 235. године, а можда и до померања царске престонице у Константинопољ, 330. године. Нажалост, није сачуван ниједан оригинални фрагмент, али су остала помињања у текстовима аутора попут Тацита и Светонија. Оно што нам је познато јесте да је на крају сваког издања, после вести и обавештења, писало publicare et propagare, односно објавити и пропагирати, чиме се упућивало на обавезу свих грађана и неграђана да учествују у ширењу и дељењу вести.