Заједнички уметнички пројекти Галерије Матице српске са Народним музејом и САНУ

У наредна два месеца, до 20. фебруара 2022, посетиоци ће видети 86 уметничких дела – слике, скулптуре и графике – која указују на развојни пут српске ликовне уметности од идеја реализма, импресионизма и симболизма, до актуелних експресионистичких и интимистичких, религиозних и историјских композиција, портрета, пејзажа, акта и ентеријера – временски уоквирених од краја 19. до средине 20. века.

Ауторски тим изложбе чине др Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, стручне сараднице Јелена Огњановић и Александра Человски, тим конзерватора Галерије Матице српске – Данило Вуксановић, Дарко Деспотовић, Лука Кулић и Маријета Сидовски, као и тим Галерије САНУ.

Истог дана, широј јавности представљен је још један пројекат који је настао у сарадњи Галерије Матице српске у Новом Саду и Народног музеја у Београду.

Изложба „Живот – Сан – Смрт. Европски оквири српског симболизма" отворена је 5. новембра текуће године у Галерији Матице српске. Проф. др Игор Борозан са Катедре за историју уметности Филозофског факултета, који са Снежаном Мишић, вишом саветницом Галерије Матице српске, потписује ауторство, одржао је предавање у Народном музеју. Са њим смо разговарали о кључним одликама, темама и остварењима европског и српског симболизма.

У протеклих месец и по дана у Галерији Матице српске приређено је мноштво креативних садржаја – предавања, стручних вођења и радионица за децу – који ће се наставити до краја јануара 2022. године. Ваше предавање у Београду, као и изложба, почива на јединственој интерпретацији места српског симболизма у оквиру европских токова тог, условно речено, покрета или правца. По чему су се симболисти разликовали од других авангардних уметника?

– Француски, немачки, белгијски, аустријски симболисти, које чине сликари, композитори, књижевници, били су визионари, пророци веома наглашеног индивидуалитета. Али овде није реч једној групи попут експресиониста, који су имали унисон програмски памфлетски визуелни језик и деловања. Мада, условно речено, можемо да укажемо на један памфлет симболизма публикован 1886. године у француском часопису „Фигаро", који је написао француско-грчки песник Жан Мореас.

Епоху 19. века обележиле су велике промене и преврати, попут развоја индустријских грана, изградње железница, појачаног загађења, опасности од заразе, убрзаног темпа модерног живота, уобличавања великих европских метропола, новог духа, тј. супкултуре. Које су теме заокупљале симболисте?

– На нивоу формалног ликовног, европски симболизам користи разне поетике – од академске, импресионистичке, експресионистичке, сецесионистичке... То је интелектуално сликарство јер обележје које повезује те уметнике је на нивоу идеја и тема – онострано, заумно, асоцијативно, митолошке теме, средњовековне легенде, бајке, фаталне жене, смрт, тајни свет снова, фантастична бића, унутрашње битисање човека, нагони и друго.

Симболизам се разликовао од радикалних покрета авангарде по свом сензибилитету и осећају света?

– Да, они су били окренути спољашњем критичком свету, али су то изражавали на другачији начин. У моменту када симболисти делују, у Европи се руши стари поредак, патријархални свет грађанског друштва, нормирани поредак, другачији поглед на улогу мушкарца и жене, породице као нуклеуса друштва, а нови свет и оно што ће донети Велики рат још нису ту, али се осећају дестабилизација, нелагода, несигурност. Симболисти реагују сагласно актуелним филозофским струјањима – узмимо у обзир Ничеове, Фројдове, Дарвинове, Шопенхауерове теорије.
Симболистичка слика неретко руши академске конвенције, није инспирисана морално-дидактичким причама, наративним приступом, него је више асоцијативна без моралног призвука, са ирационалним просторима јаких боја. Дакле, настоји да се дезинтегрише академски свет сликарства који почива на тријади добро – лепо – истинито, или време – простор – радња.

Симболизам, који је обележио уметничку сцену с краја 19. века и почетком 20. века, незаобилазна је тема у савременој науци о историји уметности последњих година у Европи, а и код нас. Шта бисте рекли о карактеру српског симболизма, о избору тема и уметницима?

– Минхенска уметничка академија и општа културна клима, која је била прилично либерална крајем 19. века, формирала је српске симболисте, питомце те академије. Сликар Ђорђе Крстић је први донео симболизам у Србију тог периода. У следећој генерацији били су Леон Коен, Марко Мурат, Пашко Вучетић, Миха Маринковић, Стева Алексић, Надежда Петровић. У то време жене нису могле да похађају Минхенску академију па је она била усмерена на друге приватне школе.
Учећи од својих немачких колега, с временом су дали особен, оригиналан стваралачки допринос европском симболизму у богатству плуралистичких тема, мотива и ликовног израза. На пример, Леон Коен крајем 19. века од Минхенске уметничке академије добија сребрну медаљу за слику „Јосифов сан", која је једна од програмских слика српског симболизма и била је изложена на великој изложби сецесије у Стакленој палати са делима немачких сликара.

Поменули сте да се сви српски питомци враћају из Минхена у Србију и шире ликовне идеје. Да ли их је подржавало угледно грађанство?

– Да, као што је била пракса код немачких уметника, и српски симболисти су уживали подршку тог дела друштва, познатих визионара, интелектуалаца, културних радника. Српски симболизам није био алтернативни правац, већ више једна мејнстрим струја у оквиру српске културе и уметности, поготову на размеђи 19. и 20. века. На Светској изложби у Паризу 1900. године српски симболисти учествују у павиљону Краљевине Србије. Тада најбоље илустровани ликовни часопис „Нова искра", који је водио Ристо Одавић, пласира текстове и слике српских симболиста – сликара, књижевника, као и текстове о европским уметницима симболистима. Краљ Милан Обреновић купује слике српских симболиста. Ђорђе Крстић је био његов питомац, а у власништву је имао и слику „Грех" Франца фон Штука, „Офелију" Габријела фон Макса и др.

Неки сликари су до краја неговали симболизам у свом уметничком опусу, а појединима је то била само једна фаза у стваралаштву. Уопште гледано, симболизам је имао развојни пут – као што европски симболизам после Великог рата постаје „блазирани" стил прошлости, и српски симболизам полако излази из моде после 1912. године?

– Можемо да кажемо да је изложба Леона Коена 1926. године у Павиљону „Цвијета Зузорић" означила и те последње трагове нестанка српског симболизма са уметниче сцене, као и трагичан крај уметника Михе Маринковића.

Шта је посебна одлика српског симболизма у односу на европски?

– Национална тематика даје је особену стваралачку димензију српском симболизму у оквиру европских симболизама или пандана.