Да ли су родитељи изгубили своје место у васпитавању деце

Данашња деца су окренута комуникацији са вршњацима преко интернета и телефона. Тешко их је дозвати и укључити у разговор.

У уводу књиге Држите се своје деце дочарана је уобичајена и честа сцена у данашњим домовима: сукоб између родитеља и детета које не жели да напусти онлајн дружење са вршњацима и уради домаћи задатак. Родитељ га опомиње неколико пута, али дете остаје приковане пажње за месенџер. Нервоза расте, родитељ почиње да подиже тон и опомиње га да није завршило обавезе за школу. „Ништа не разумеш" - узвикне дете на крају и залупи вратима. Родитељ је фрустриран и осећа се поражено. Таква сцена дешава се све чешће, без изгледа да ће се наћи решење проблема.

У књизи Држите се своје деце Габор Мате са својим колегом, професором др Гордоном Нуфелдом, даје опсежну анализу тог феномена новог доба и скреће пажњу на узроке и опасности новоуспостављених односа у васпитавању које су донели масмедији и популарна култура.

Како су родитељи изгубили своју улогу?

Аутори књиге упозоравају да живимо у време када су родитељи изгубили своје драгоцено место у васпитавању и да су то место преузели вршњаци. Децу васпитавају деца, тврде Мате и Нуфелд.

„Култура се донедавно преносила вертикално, с колена на колено. Одрасли су у томе играли кључну улогу, преузимајући оно што су добили од својих родитеља и преносећи то на своју децу. Међутим, деца данас стварају сопствену културу, веома различиту од културе својих родитеља. Уместо да се преноси вертикално, култура се преноси хоризонтално унутар млађе генерације", кажу Мате и Нуфелд.

Они тврде да се најдраматичнији преокрет у односима између родитеља и деце десио педесетих година прошлог века и да се та трансформација и даље одвија и интензивира. Од педесетих година прошлог века и појаве популарне масовне културе, утицај вршњака постаје доминантан када је реч о развоју деце.

У овој тврдњи аутори се позивају на велику међународну студију коју су водили британски дечји психијатар Мајкл Рутер и криминолог Дејвид Смит.

„Дечја култура се први пут појавила после Другог светског рата и један је од најдраматичнијих и најзлослутнијих друштвених феномена 20. века. Ова студија, коју су радили водећи научници из 16 земаља, повезала је ескалацију антисоцијалног понашања младих са сломом вертикалног преношења традиционалне културе. Уз пораст дечје културе, која је различита и одвојена од уобичајене културе, праћен је пораст злочина међу младима, насиља, малтретирања и делинквенције“.

Вршњаци су заменили родитеље

Децу васпитавају незреле особе. У томе Мате и Нуфелд виде озбиљан проблем јер, како кажу, вршњаци не могу у том узрасту једни другима да пруже безусловну љубав и прихватање, нису способни и спремни да се жртвују ради раста и развоја другог.

Аутори наводе да се у савременој психолошкој литератури наглашава улога вршњака у формирању идентитета. Када треба да опишу или дефинишу себе, деца се више не позивају на родитеље, већ на вредности и очекивања друге деце или групе вршњака којој припадају. Десило се нешто веома опасно: у стварању језгра дечје личности – вршњаци су заменили родитеље, тврде Мате и Нуфелд.

Аутори наводе да су последице ове промене у васпитавању алармантне: „Стопа самоубистава међу децом у Северној Америци је драматично скочила у последњих 50 година у узрасту од 10 до 14 година. Стопе самоубистава међу том групом најбрже расту, са повећањем од 120 процената само од 1980. до 1992. године“.

Габор Мате наводи да је радећи са адолесцентима који су покушали самоубиство дошао до шокантног сазнања: на тај драматичан корак одлучили су због начина на који су се према њима односили вршњаци, а не родитељи.

„Што су вршњаци важнији, то су деца више девастирана безосећајним вршњачким односима, немогућношћу да се уклопе, одбацивањем или остракизмом“, каже се у књизи Држите се своје деце.

Добра вест

Аутори ове књиге ипак тврде да није све сасвим црно. Свесни су да не можемо зауставити точак друштвених, културних и економских промена које покрећу вршњачку оријентацију, али сматрају да можемо доста тога да урадимо унутар својих домова и у школским учионицама.

„Будући да култура више не води нашу децу у правом смеру – ка истинској независности и зрелости – родитељи и други одрасли васпитачи важнији су него што су били икада раније. Добра вест је да је природа на нашој страни“, кажу аутори ове књиге.

Природно је да деца желе да их у процесу одрастања воде одрасли, чак и ако својим поступцима то не наговештавају. У књизи психолози нуде детаљан програм како да родитељи и одрасли држе децу уз себе. Кад родитељи схвате како да усмере своје напоре, кажу ови научници, ствари се у васпитању могу променити.