Винчанска култура у сенци вишедеценијске еколошке некултуре

Археолошко налазиште у Винчи сведочи о развијеној култури становања и цивилизацијском напретку између 5300. и 4300. године п. н. е. Слика депоније у Винчи више од 40 година сведочи о овом нашем, цивилизованом свету науке и технолошког развоја.

​Пожар на депонији у Винчи није случајност и не дешава се први пут.

„Инцидент у Винчи не може бити изненађење јер се ту на годишњем нивоу одложи петсто-шестсто хиљада тона различитог отпада. То је попут темпиране, еколошке бомбе, зато што је реч о живом процесу“ - сазнајемо од Миленка Јовановића, представника Националне еколошке асоцијације.

Др Драгана Ђорђевић, научна саветница и руководилац Центра изузетних вредности за хемију и инжењеринг животне средине Института за хемију, технологију и металургију, објашњава о каквом је процесу реч.

„Органски део отпада на депонији подлеже микробиолошким активностима и као продукт се издваја запаљиви био-гас, односно метан. Тај гас може да се запали на високим температурама у одређеним околностима, у контакту са угрејаним металом, пластиком, стаклом, који такође чине отпад на тој неуређеној депонији. Запаљени гас даље пали папир, картон, текстил, гуму, пластику, све што гори“, навела је др Ђорђевић.

​У таквим тренуцима веома је важно измерити ниво загађења ваздуха, а још битније - сазнати у којој концентрацији су присутна опасна једињења. Мерне станице у Београду су током пожара забележиле повећану концентрацију честица ПМ, које су међу најопаснијим загађивачима ваздуха.

Ипак, то није највећи проблем. Миленко Јовановић тврди да наше мерне станице не мере концентрацију диоксина и фурана, веома токсичних и канцерогених материја, неминовних код пожара те врсте.

„Таквих мерења у овом случају није било. Нису у питању само ПМ честице, већ све што је изашло из ватре и дима, и у ком обиму. Нажалост, мониторинг те врсте у Србији не постоји“, упозорава Јовановић.

​Гасови који се ослобађају приликом пожара на депонији веома су токсични и опасни по здравље људи и животну средину. Ослобађају се диоксини и фурани, најопасније канцерогене материје у природи. Њихова токсичност је научно доказана. Употребљавају се као саставни делови бојних отрова.

Др Драгана Ђорђевић објашњава да отровне честице пролазе кроз ћелијске зидове, улазе у плућа, а затим и у крвоток, који их разноси по читавом телу. То није све, отровне испарљиве материје не доспевају у наш организам само преко дисајних путева већ и преко нашег највећег органа - коже.

Ни овде се не завршава процес тровања. Диоксини и фурани су хемијски веома стабилни, те се депонују у масном ткиву. У човековом организму могу да остану више година, уништавајући имуносистем, нападајући разне органе, уз канцерогено дејство.

Др Драгана Ђорђевић, као стручњак за аеро-загађења, указује на чињеницу да се и након гашења пожара могу појавити такозвани џепови, као тињајућа жаришта и потенцијална опасност за настајање нових пожара.

Депонија у Винчи представља велики проблем за грађане и државу. Претходни пожар догодио се 2017. године. Градска власт је са конзорцијумом компанија из Француске и Јапана потписала уговор о изградњи регионалног центра за третман отпада на тој депонији.

Веома скуп и амбициозан пројекат подразумева санацију постојеће депоније и изградњу новог складишног центра и јединице за спаљивање у којој ће се производити топлотна и електрична енергија.

Међутим, у стручним круговима полемише се о томе да ли је то најбоље или само делимично решење великог проблема.

​У контексту ЕУ интеграција, из угла мр Дејана Лекића, међународног експерта за животну средину, наш пут је посут добрим идејама и ретким реализацијама.

„Да бисмо дошли до новца из претприступних фондова ЕУ, потребни су нам конкретни, стандардизовани пројекти, према прописаној процедури. То је финансијски потенцијал који још није довољно искоришћен, а значајно би помогао, нарочито у решавању проблема све чешћег, изузетно високог степена загађења ваздуха у Србији“, истиче мр Лекић.

​И док се још увек, ту и тамо, по престоници у траговима осећа „синдром депоније у Винчи“, док градске власти и експерти чине шта могу да санирају проблем, логично је питање - шта би било да смо годинама сортирали отпад, да смо једноставно радили то што чини цивилизовано, одговорно друштво?

Шта би било да смо више улагали у екологију, да смо на еколошку безбедност, као наше право и обавезу, трошили више новца, труда, времена?

Извесно је да вишедеценијски проблем Винче не би нестао, као ни проблем других неуређених депонија по Србији, али би сигурно био мање токсичан за нас и генерације после нас.

И да не заборавимо, винчанска култура је заузимала већу територију од било које неолитске културе у Европи. Била је то технолошки најнапреднија праисторијска култура на свету, а Винча је била њен економски и културни центар.

У том смислу, питање санације депоније у Винчи превазилази економске и политичке оквире, и као услов еколошке безбедности - представља и питање од националног интереса.