Како је Стеван Христић повео српску музику савременим европским путевима

Стеван Христић је рођен у Београду, 19. јуна 1885. Детињство је провео већином у иностранству, где је дипломатска служба водила његовог оца.

Прва музичка знања стицао je нередовно по многим градовима Европе. Године 1903. уписао се у Српску музичку школу, где му је теоретске предмете предавао Стеван Мокрањац. Већ следеће године, међутим, Христић одлази на даље школовање у Лајпциг; на тамошњем угледном Конзерваторијуму студира композицију, а истовремено похађа и диригентски курс.

Након завршетка Конзерваторијума 1908. године, повратка у Београд и краткотрајног наставничког рада у Српској музичкој школи, уследило је раздобље студијских боравака у иностранству - у Москви, Риму и Паризу Христић проширује своје уметничке видике и усавршава техничко умеће.

Док је током школовања у Лајпцигу имао прилику да упозна дела немачких романтичара, у Москви упознаје, између осталог, и руску црквену музику, у Риму латинску полифонију и веризам, а у Паризу стваралаштво француских импресиониста.

Знања која је стекао из области црквене музике у Москви, Христић преноси на ученике Богословије, где делује као наставник у годинама пред Први светски рат. Упоредо са тим предаје и у Српској музичкој школи, а 1913. године започиње диригентску активност у Народном позоришту.

Између два светска рата 

Значајни Христићеви подухвати везани су за период између два светска рата. Тада је нарочито активан као диригент и организатор музичког живота у Београду. Учествује у оснивању Београдске филхармоније, 1923. године, и делује као њен први шеф и диригент више од десет година.

Са Београдском филхармонијом Христић приређује низ редовних концерата, на чије програме ставља и многа дела савременог музичког стваралаштва.

Христићево деловање као директора и диригента београдске Опере између 1924. и 1934. године, донело је процват тој институцији: репертоар је знатно обогаћен, нарочито делима словенских класика попут Чајковског, Римског-Корсакова, Сметане или Дворжака, као и остварењима југословенских композитора; ангажовани су многи истакнути уметници са стране, нарочито руски, а однеговане су и прве генерације домаћих певача.

При оснивању Музичке академије, 1937. године, Христић се убраја међу њене прве наставнике. Као професор композиције остаје на дужности до 1950, а кратко време обављао је и функцију ректора.

После Другог светског рата Стеван Христић стиче бројна признања за свој уметнички рад. Године 1950. изабран је за редовног члана Српске академије наука, као и за првог председника тада основаног Савеза композитора Југославије. Умро је у Београду, 1958. године.

Током вишедеценијске стваралачке активности Стеван Христић је био сведок многих нових појава у музици.

Поједине су имале експериментални карактер, док су друге носиле обележја револуционарних новина. Премда савременик најекстремнијих модерних праваца, Христић је остао веран стилски умеренијем музичком изразу. У почетку ствара са ослонцем на дотадашња стваралачка достигнућа у српској музици.

Потом компонује одражавајући превасходно утицаје које је прихватио током боравака у иностранству, углавном позног романтизма и његове италијанске варијанте - веризма, као и француског импресионизма.

Фолклорно надахнуће 

Међутим, у балету „Охридска легенда“ Христић се поново окреће фолклорном надахнућу и обогаћује га утицајем руске националне школе, посебно њене опере-бајке и балета, као и извесним стилским и техничким новинама, којима је у међувремену овладао.

Његова мелодијска инвенција се с временом обогаћивала, као и оркестарски колорит, а уметнички садржај је продубљиван новим вредностима.

Стварању опере Христић је приступио као зрео уметник, са вишегодишњом каријером коју је остварио као позоришни диригент. За „Сутон“ - своје једино оперско дело - премијерно изведено 1925. године, Христић је одабрао текст друге драме из „Дубровачке трилогије“ Ива Војновића и употребио га као либрето у готово интегралном облику.

Поред опсежног дела „Васкрсење" из 1912. године - које има значај првог ораторијума у српској музици - Христићево вокално стваралаштво обухвата и низ композиција писаних за хор а капела, више соло песама, као и известан број остварења за глас и оркестар.

Међу духовним хорским композицијама истичу се „Литургија“, и посебно - „Опело у бе-молу“ - по извесним одликама, дела блиска стилу руске црквене музике.

Стеван Христић се убраја међу композиторе који су дали почетне импулсе приближавању српске уметничке музике европским токовима. То је тенденција која ће своју пуну афирмацију имати у делима композитора наредних генерација.