Неконтролисана урбанизација је кривац за избијање заразних болести, тврде научници

Студија објављена у академском часопису Урбан стадис показује да урбана експанзија на периферији градова која се у науци назива и „проширена урбанизација“ у основи мења просторне односе који обликују начин на који милиони људи живе и комуницирају једни с другима, али и с природом. Ти процеси стварају „нове еколошке нише“ које су погодне за ширење заразних болести, упозоравају истраживачи.

Брза урбанизација, посебно у азијским и афричким земљама у развоју, ствара сталне везе између урбаних и руралних средина. Приградска насеља, дивља насеља, избеглички кампови или радничке колоније у близини рудника или фабрика често су потенцијално већи извори заразних болести него сами градови.

То се нарочито односи управо на болести које прелазе са животиња на човека, јер су људи и домаће животиње у таквим подручјима у блискијем контакту с дивљим животињама, што се не догађа у градовима.

Приградска насеља су често веома густо насељена и немају одговарајућу инфраструктуру. Она служе и као „канал“ између града и села, чинећи општинске, регионалне, па чак и националне границе веома порозним.

САРС и ебола важни су примери епидемија које су настале у тим новим типовима предграђа пре него што су се прошириле у већим градовима. Истраживачи тврде да су оваква места углавном заборављена у академским студијама које су се уместо тога више фокусирале на проблеме у градовима.

Истраживачи су поставили три кључне димензије за разумевање везе између урбанизације и ризика од заразних болести – динамика промене становништва, инфраструктура и управљање. Kажу да су потребна додатна интердисциплинарна истраживања на овим подручјима, посебно сада када се свет бори с пандемијом коронавируса.

Професор Крејтон Коноли, географ са Универзитета "Линколн" који је био на челу овог истраживачког пројекта, тврди да економски раст, променљиво тржиште рада и локални сукоби покрећу ширење градова и миграције из руралних у урбане средине у земљама у развоју, и то невиђеним темпом.

„Побољшана саобраћајна инфраструктура скратила је време путовања између сеоских насеља, предграђа и градова са неколико дана на сате. Међутим, инфраструктура од виталног значаја за добро јавно здравље, попут здравствених клиника и чисте воде, често заостаје или чак и изостаје“, додаје Коноли.

Контрола и брзина реаговања на избијање болести у предграђима и дивљим насељима око градова је много слабија јер нису успостављене адекватне надлежности, закључује се у овој студији.