Празновање Сунца

Ова култна места оснивају се из три разлога. Први су етно-медицински и етно-ветеринарски: раније су харале разне епидемије попут куге, а могућ узрок може да буде и болест појединца, као и помор стоке.

Други разлог је аграрни – за очување имања, приноса, летине, за спречавање непогоде која може да науди пољопривреди. Трећи разлог је, напомиње др Крстић, позитиван однос друштвене заједнице према религији и обичајима. Тада се култна места оснивају и на њима обављају светковине из друштвеног престижа или из националних, политичких, партијских и других мотива.

Култна места су обележена објектима који могу да буду природни – попут дрвета, камена, извора питке воде, или су дело људи и тада су то обично дрвени или камени заветни крстови, различити олтари за приношење жртве, звоници, црквишта (остаци старих цркава), места где се обавља култна трпеза, све до црквених објеката који припадају званичној религији.

Сви ови објекти су део истог система, али могу да буду и веома архаични, као нпр. култни гајеви, који се помињу још у старим римским списима код Тацита, а још увек су сачувани у неким подручјима Балкана, нпр. у области Тимока у источној Србији.

У обично, профано време, ови објекти су заштићени табуима – није их добро дирати, скрнавити. У свето време на њима се обављају ритуали. Култна места имају своја веровања и обичаје, a посвећују се и одређеним свецима, од којих се очекује заштита.

Сви ови ритуали своде се на два велика: обред резања колача и литијски опход – било да је он само око култног места, око цркве, било у атару једног села – од места до места.

Заветине

„Ритуале врше различите социјалне заједнице. На пример, неколико села окупљених око једног манастира могу заједно да славе манастирску славу. Сеоску славу или сеоску заветину или оброк (зависно од тога како се где зове) може да празнује цело село, или један или више заселака слави једну славу, док преостали део села слави другу. Обично они који имају имања на једном потезу, ради заштите тог имања славе једног свеца, а на другом делу села славе другог заштитника. Постоје и породичне заветине, чак и личне када појединац, рецимо због неке болести, преузме светковање неког празника“, каже др Крстић.

Источна Србија је посебно богата култним местима, јер је то, како наводи наш саговорник, архаично, планинско подручје где су сачувани трагови некадашњих култура.

Сеоска заветина се на том подручју назива још и завећином и молитвом или се зове оброк. У моравском крају се заветина назива богомољом. Жртва је увек на крају обреда и сви припадници заједнице учествују у тој култној трпези, а делови те жртве се приносе божанствима или свецима.

„Елементи званичног хришћанства и тзв. народног православља или неканонског хришћанства добро се надопуњују и понекад је тешко разлучити шта је шта“, сматра др Крстић.

Суштина овог синкретизма је да су и хришћанство и народна религија из истог идејног система, а реч је о прастарој соларној религији која је у ствари посвећена Сунцу.

„Све је у славу Сунца, у славу небеског божанства, и култна места се славе дању, увек кад је Сунце најјаче, око 12 сати се реже славски колач. Увек су култни објекти окренути ка истоку, односно лице објекта ка западу, тако да кад станемо испред заветног крста, фактички се молимо Сунцу. То је исто и у званичним црквама које имају правац према истоку, где смо увек окренути Сунцу. Има и других соларних елемената у хришћанству, попут ореола светаца. Прастари соларни систем је у основи свега што се код нас светкује на Балкану“, закључује др Крстић.