Гошћење душе

Током прва два века хришћанства ускршњи или велики пост састојао се од свега 40 сати поста, што је било сећање на Христов четрдесетодневни пост у пустињи, и Великог петка и Велике суботе који су били посни дани.

У другој половини трећег века проширен је на велику или страсну седмицу, а у четвртом веку говори се о четрдесетодневном посту. Православни канони настали касније говоре о четрдесетници, а не о великом посту.

Васкршњи пост у ствари се састоји из два дела: четрдесетодневног поста или четрдесетнице и страсне седмице, које повезују Лазарева субота и Цвети. Страсна или велика седмица је време између Цвети и Васкрса и траје од понедељка до суботе. Сви дани у страсној седмици су велики јер иду у сусрет највећем хришћанском празнику Ускрсу. Васкршњи пост је и најзначајнији хришћански пост.

„Храну у посту не доживљавам као нешто што ме оптерећује или ми прави проблем или ме спречава у нечему. Сама чињеница да треба да поведем рачуна о исхрани, да треба да поведем рачуна о речима које изговарам, о мислима, о поступцима, јесте моје приближавање Богу. И то је моје једино и апсолутно схватање поста као категорије коју је установила црква. Ја сам у посту увек и сваког тренутка близу Бога и ја то тако доживљавам", објашњава своје схватање поста верница Љиљана Павловић из Београда.

Јачање воље постом

Пост, молитва и милосрђе су темељ хришћанског живота. Душевна чистота достиже се и редовним постом, јер у време поста важније је хранити душу молитвом и речју Божјом него тело храном. Посна трпеза је тако за сваког хришћанина и духовна потреба.

„Ако човек управо пости Бога ради и труди се за своју душу, он може уз извесне напоре да пости и како каже пословица ‒ ʼда своју душу гостиʼ. Можемо да кажемо да је пост мајка свих врлина", објашњава игуман манастира Рукумија отац Симеон.

Постом се јача снага воље, побеђују лењост и учмалост и човек постаје будан за духовно. Верник ту не може да буде пасиван, већ се од њега тражи да стално буде у акцији: да се моли, исповеда, да чини добра дела.

„Неки постови се посте у већој мери, неки у мањој мери. Оно што су моја истраживања показала то је да се часног поста или ускршњег поста или васкршњег поста придржава велика већина верника. Сад ту има неких правила, неко пости прву недељу, неко последњу недељу, неко на води издржи цео пост. Ови други постови, а има их још три ‒ божићни, петровдански и госпојински ‒ мање се посте, односно људи се мање придржавају тих правила", закључак је етнолога Драгомира Антонића.

Пост може да буде мање или више строг и ту се разликује пет нивоа: потпуно уздржавање од хране, затим сухоједење када се оброк узима само једном у току дана без уља и вина, следећи ниво је храна кувана само на води, затим храна припремљена на уљу, и на крају, храна са јелима од рибе.

Ипак, задатак телесне стране поста у хришћанству није изнуривање тела, јер тело је храм Божји, већ само уздржавање од појединих врста хране и смањење њеног обима, што никако не сме да угрози здравље. Редован пост средом и петком помаже да се човек боље припреми за вишедневни пост, а поготово за ускршњи, који је и најстрожи. Пости се тако што се пет дана у недељи, од понедељка до петка, јела спремају на води, а једино суботом и недељом на уљу. Риба се једе само на Благовести и Цвети. Деца, труднице, болесни и стари људи ослобођени су строгог поста.

Шта верник треба да чини кад погреши у посту? Важно је да се труди да то не чини, али ако се то већ догодило, треба да настави са постом, а оно што је погрешно урадио исповедиће духовнику.

„Човек је слаб, он не може сва искушења увек да издржи, а понекад није ни у прилици да то издржи. Има један запис Доситеја Обрадовића, који је радио као вероучитељ и учитељ у Далмацији, где каже да кад дође пост и људи крену да се причешћују и исповедају, он зна да ће 90% њих навести да су згрешили за време поста, јер су, ето, узели нешто мало млека и сира, а онда им он опрости, јер зна да у том крају они немају ништа друго да једу", каже Антонић.