Црвени брег

Истраживачки радови у руднику започели су 1870. године, а од 1875. године право истраживања прешло је на Министарство финансија, па озбиљна експертиза почиње 1886. године и траје све до почетка 20. века. На даљу судбину рудника утицаће извештај саксонског стручњака Билхарца, који је проценио да је будуће улагање у овај рудник исплативо. Међутим, до обуставе радова долази 1905. године.

За време Првог светског рата на „Црвеном брегу" ради се као и у другим рудницима у Србији, а рудник носи име „Царско краљевски војни рудник Рипањ". У њему 1915. године ради 700 радника, а 1916. године 400 радника (од тога 120 у јами). Аустријанци и Немци су при повлачењу онеспособили машинска постројења, да би 1936. године једна француска фирма која је радила у рудницима у Бору поново отворила рудник „Црвени брег" и до 1940. године оспособила шест хоризоната, од чега су два хоризонта имала директан приступ споља поткопима.

За време Другог светског рата рудник није радио, да би био поново отворен 1948. године; експлоатација руде врши се све до 1953. године, када из неких, вероватно политичких разлога, стаје производња. Тада он постаје школски рудник за наставу Рударско-геолошког факултета у Београду, захваљујући чему остаје очуван до данашњих дана. За потребе вежби студената користи се део јамских просторија другог хоризонта, где се може одвијати практична настава из предмета повезаних са истраживањем, мерењем, бушењем, минирањем, утоваром, транспортом... Стална температура у руднику је око 12 степени, и лети и зими.

Први сусрет већине студената са јамом дешава се управо у руднику олова и цинка „Црвени брег" у оквиру теренске наставе из одговарајућих предмета. Међутим, због историјата рудника, експоната који се налазе у њему, као и у објектима око њега, наравно и због позиције на којој се налази, већ дуги низ година води се акција да се рудник отвори за посетиоце и тако постане једно од туристичких одредишта Београда.