Суверен Мадагаскара? Наравно – лемур!

Пре око деведесет до сто педесет милиона година Мадагаскар се коначно одвојио од Африке и Индије. Од тог тренутка развијају се облици живота својствени само том простору, острву четвртом по величини на свету. Изолованост је обликовала његове природне лепоте. Бројне ендемске врсте чине га јединственим. Више различитих области и зона краси потпуно различита вегетација.

Прашуме обилују разноликим животињама и биљкама, саване прекривене високом травом смењују се са шумовитим пределима а бројне реке теку кроз унутрашњу и приобалну регију Мадагаскара.

Дуге су више стотина километара и теку кроз различите пределе: од огољених и сурових планина, до нижих области покривених пашњацима и ниским растињем.

Лемур је вероватно најпознатија животиња на овом дивном острву. Данас постоји стотинак различитих врста лемура. Не могу се наћи ни на једном другом континенту.

Најпознатији су прстенорепи лемури који живе на југозападу острва. Населили су се у различитим природним срединама. Груба текстура шака омогућава им да се боље хватају за гране и стабла дрвећа а карактеристични реп има више функција. С једне стране, он служи за визуелно распознавање, па прстенорепи лемури могу да комуницирају помоћу њега. С друге стране, дужина репа доприноси равнотежи и координацији покрета приликом скакања с дрвета на дрво. Лемури живе у групама, а одвајају се само кад иду у потрагу за храном. Сваком групом прстенорепих лемура доминира једна женка. Зато мужјаци морају да се повинују свим одлукама женки.

Различите врсте лемура су еволуирале на различите начине. Неки су лакши од педесет грама, док други могу имати и до десет килограма.

Тело лемура се развијало у зависности од дела острва на коме живе. Врсте које скачу с дрвета на дрво имају много дуже ноге од лемура који ходају шумским тлом на све четири ноге.

Резерва у репу

Лемури имају изузетно оштра чула и радознали су. Чуло мириса им је развијеније него код других примата. То је због слузокоже око ноздрва која им омогућава да боље упијају мирисе из ваздуха. И вид им је оштрији него код других становника шуме.

Скоро све врсте лемура једу воће, траву и лишће, а у зависности од врсте и доба године, понекад лове мање меснате животиње попут паукова и стонога. Омиљена посластица су им цветни и биљни сокови.

Премало кише и високе температуре понекад могу да узрокују оскудицу хране. Али лемури су спремни и за то. Неке врсте складиште велике количине масти у свом телу. Међутим, они те резерве не чувају у стомаку, већ, неочекивано, на сасвим другом месту ‒ у репу. Такође, да би залихе користили што дуже, они улазе у кратку хибернацију, односно обамрлост. У таквом стању, лемурима се у великој мери мења метаболизам.

Мадагаскар треба непрестано истраживати; научници стално откривају нове врсте лемура у његовим бујним шумама. Зато је, за многе, Мадагаскар више од географске одреднице, он је попут живог организма који се непрекидно развија, чини се, сасвим независно од остатка света.

 Приредила Маја Стојановић