Пред вратима форензике будућности

У случајевима злочина са непознатим починиоцем и тек фрагментима остатака жртве врло је тешко реконструисати догађај и идентификовати учеснике. Нове технологије које се развијају у свету форензике омогућавају да се на основу врло скромних остатака, а на основу молекуларне генотипизације, реконструише физиономија учесника догађаја.

Слободним речима речено ‒ може се направити генетички фото-робот, велики помак за форензику будућности. „Захваљујући развоју генетичке технологије, пре свега од почетка 21. века, данас постоји све више знања о томе како можемо да искористимо генетичке информације како бисмо дали одговоре на многа питања релевантна за кривични поступак, од којих је једно ко је та особа и како је тачно изгледала", каже професор др Оливер Стојковић са Института за судску медицину Медицинског факултета Универзитета у Београду.

Приликом реконструкције одређеног злочина, да би се одредило како је нека особа изгледала, потребно је да се изолују гени из фрагмената остатака тела жртве, или из заосталог генетичког материјала починиоца злочина.

„Оно што је потребно је да се повежу комбинације одређених гена са неким видљивим карактеристикама", објашњава др Душан Кецкаревић, из Института за судску медицину. Професор др Оливер Стојковић објашњава да се новим методама може доћи до врло прецизних детаља у вези са физиономијом особе: „Анализом неколико десетина до неколико десетина хиљада гена, уколико имамо праву информацију о томе на који начин су ти гени повезани са одређеним особинама, физичким особинама, особинама понашања, биохемијским својствима и тако даље, моћи ћемо да реконструишемо како та особа изгледа ‒ да ли, рецимо, има рупицу на бради, да ли има широко размакнуте очи, да ли су јој уши клемпаве, или јој је ушна ресица срасла и много тога".

На Биолошком факултету Универзитета у Београду научници су извршили прелиминарне анализе повезаности боје очију са одређеним генетичким варијантама у нашој популацији, а др Кецкаревић наглашава да се такав резултат може користити како би се у недостатку трагова указало, на пример, коју боју очију би та особа требало да има. Кључ за нашу једначину са две непознате чини се да налазимо у две речи ‒ молекулска фенотипизација. Наиме, захваљујући генетичким анализама биолошког материјала узетог из посмртних остатака ‒ било да је то узорак зуба, било кости (ако је дошло до скелетизације тела) ‒ моћи ће да се реконструишу и боја очију, висина особе, без обзира на то што је, на пример, на месту злочина остао само фрагмент малог прста.

Треба имати у виду и да починиоци злочина имају тенденцију да остављају своје биолошке трагове на месту злочина, па ће применом истог тог принципа моћи да се утврди како починилац заиста изгледа, што може помоћи у расветљавању бројних злочина. „Ми смо у припреми да допунимо ову анализу са бојом косе или са бојом коже", додаје др Кецкаревић, а оба саговорника се слажу да ће нова метода много помоћи у расветљавању дијапазона форензичких загонетки.

За многе од тих форензичких загонетки заинтересовани смо зато што нам пажњу заокупљају на филму, где смо макар на кратко у улози форензичара и детектива. Зато др Стојковић духовито на крају подвлачи да сматра да ће „та анализа, када буде више заживела, још само узбуркати машту редитеља научнофантастичних и криминалистичких серија и филмова, како би наставили да граде још комплексније радње".