Када књиге не познају узрасне ни просторне границе

Ђаке шестог разреда Основне школе „Светозар Марковић" из Београда посетила је Виолета Бабић, језички стручњак и лексикограф Института за српски језик, дугогодишњи лектор и уредник у „Креативном центру", ауторка десет књига посвећених деци, младима и језичкој култури. Деца су тражила савете о језику и граматици, али су с посебном знатижељом и уживањем дискутовала о слатким мукама одрастања и књигама које им је ауторка посветила.

Том приликом разговарали смо с њом о књигама „365 језичких цртица", „366 језичких цртица" и о будућој књизи „367 језичких цртица", као и о искуству које је стекла залажући се за очување српског језика и језичке културе. За Интернет портал Образовно-научног програма РТС-а Виолета је говорила и о задовољству које јој причињавају дружења с децом и писма читалаца из целог света.

Ваше Језичке цртице ‒ приручници за све оне који желе да говоре и пишу правилно ‒ штампане су у више издања, а ове године биће објављен и њихов трећи део - „367 језичких цртица". Будући да сте се деценијама бавили језиком, и као лексикограф и као лектор, у ком тренутку сте добили идеју да о правопису и језику пишете на оригиналан, једноставан и шаљив начин?

‒ Приметила сам да се у Србији врло лоше пише и говори на радију и телевизији, у новинама; слушала сам разговоре обичних људи у градском саобраћају, схватила да имају врло скучен речник и да ја као професор српског језика (који се 40 година бави лектуром) морам нешто да учиним. Прва цртица објављена је на Фејсбуку 2012. године и добила је изванредно много лајкова (морам се изразити новоговором). Тада сам схватила да је свет жељан знања, па тако, ево већ пет година, свакога дана пишем по једну цртицу о основним језичким проблемима на основу онога што сам прочитала, видела или чула. Интересантно је и то што од почетка одмах у глави имам и причицу ‒ трудим се да буде духовита јер сам свесна да људи неће читати нешто што је сувише дугачко или пак стручно. Мој циљ је био да онај који жели да сазна нешто о језику прочита кратку причу, из ње нешто научи и још се уз то и насмеје. Тако се правила најбоље памте.

Видели смо данас да деца имају бројне коментаре и питања. Да ли је тако жива интеракција присутна и на другим вашим промоцијама и лекторским вежбама?

‒ Деца су врло заинтересована за српски језик, верујте, пуна је сала увек. Пажљиво слушају оно о чему им говорим, а потом имају мноштво питања (донесу их и од куће): „Зашто сте написали ово?", „Како се пише исправно?", „Учили смо овако, а сад видим да је другачије..." Интеракција је толика да често продужимо разговор и останемо чак и два школска часа. Међу бројним пријатељима и пратиоцима моје странице на Фејсбуку има много омладине и деце ‒ што мени посебно значи, будући да имам 64 године ‒ они не слушају ни своје родитеље, а камоли некога ко може да им буде бака. Драго ми је што сам успела да уђем у свет младих и помогнем многима бесплатним језичким саветима.

Шта вас је инспирисало да напишете књиге посвећене искључиво девојчицама и дечацима и изазовима са којима се сусрећу у одрастању?

‒ „Књига за сваку девојчицу" настала је из моје потребе, јер нисам имала такву кад сам била дете, шездесетих година прошлог века. У њој се пре свега бавим одрастањем ‒ објашњавам девојчицама (и дечацима у „Књизи за сваког дечака") какве их промене чекају и како да прођу кроз те тешке године раста и развоја на најлакши начин. Писала сам из сопственог искуства, као и из искуства свог сина. Деца желе да сазнају много тога о пубертету, а немају с ким да о томе слободно разговарају, ретко се усуђују да питају, боје се да се распитују код родитеља о развоју и променама које осећају у тим годинама. Ја сам им све објаснила на лак и једноставан начин, лепим речником и тај исти текст чита се и у Кини и у Русији.

Како ви тумачите популарност „Књиге за сваку девојчицу", која је преведена на 22 језика? Многе књиге се баве истом тематиком и дају сличне савете, али деца су очигледно нашла себе у Вашим књигама.

‒ Данас у свету постоје многе сличне књиге, али је мени фасцинантно то што се моје продају на свим континентима ‒ у Вијетнаму, на Тајланду, у Колумбији... Бахреин је издао „Књигу за сваку девојчицу" за арапске земље, а и то издање није мењано, што је врло занимљиво. Једино су мало измењене илустрације - неке девојчице морале су да носе мараме и да буду покривене. Колико чујем од издавача, књига је изузетно популарна на Блиском истоку, па мислим да сам погодила тему која интересује све девојчице света. „Књига за сваког дечака" преведена је на 13 језика и нарочито се добро продаје у земљама у којима се говори шпанским језиком. Имам интеракцију с мајкама дечака из Перуа, а пишу ми и дечаци из Јужне Америке и захваљују ми, јер је и њима моја књига помогла у одрастању.