Београдски паримејник у време Стефана Првовенчаног

Београдски паримејник је књига ране српске средњовековне писмености, репрезентативна не само по свом формату него и по облицима слова и богатом украсу. Данас се чува у Народној библиотеци Србије као рукопис из прве четвртине 13. века. Иако постоји у свом крњем облику, са четрдесет посто од некадашње целине, и постојећих 108 листова сведоче о некадашњем, а и садашњем, монументалном изгледу и лепоти.

Почетком 20. века уследили су бурни историјски догађаји, налик онима из претходних времена, када су уметнички предмети и старе драгоцености нестајали у збеговима, паљењима и хитним премештајима.

Заједно са осталим вредним документима из Београда, у вихору Првог светског рата евакуисане су и српске рукописне књиге које су припадале старој Народној библиотеци на Косанчићевом венцу. Међу њима је био и Београдски паримејник. Дуго је сматрано да је попут многих рукописа страдао у вихору рата.

Међутим, академици Дејан Медаковић и Димитрије Богдановић су 1969. године, захваљујући помоћи Кристијана ван ден Берка, професора славистике на Универзитету у Бохуму у Немачкој, и одлукама тадашње југословенске владе, верификовали десет српских средњовековних рукописа и једну молдавску повељу, који су се до тада налазили у приватном поседу. Тако је избегнута њихова умало кобна судбина и после више од пола века враћени су тамо где припадају.

Шта нам открива та драгоцена књига?

Паримија на грчком језику означава поучну причу, пословицу или приповедање. У богослужбеном контексту то су изабрани одломци из Старог и Новог завета.

Од 14. века, када се уводи пун текст из Светог писма, Паримејник као посебна књига на богослужењима готово да нестаје, а паримије су придодате минејима и триодима. Данас у цркви имамо читање паримеја углавном на вечерњим богослужењима.

Повољан сплет околности, проналазак Београдског паримејника и његово враћање у матицу, као и вишегодишња истраживања археографа Биљане Јовановић Стипчевић и сарадника из Народне библиотеке Србије и професора Универзитета у Београду променила су слику о улози и значају те књиге и важности проучавања тог кодекса у историји словенског, донекле и грчког паримејног текста.

У низу истраживања које је Биљана Јовановић Стипчевић спроводила од седамдесетих па све до деведесетих година двадесетог века, можемо запазити неколико токова, од којих су два главна. С једне стране, она је вредно сакупљала описивала и систематизовала рукописну грађу, припремајући се тако за једно критичко издање рукописа, а с друге стране, проучавајући структуру грчког и словенског текста, она је шире разматрала проблем Паримејника, посматрајући га као феномен, ризницу која садржи у себи хришћанску филозофију и теологију и као један од важних исходишта уметничког средњовековног израза, пре свега књижевног и религиозног обликовања религиозне мисли.

Публиковано научно критичко издање доноси интегралан текст, какав је сачуван у рукопису, поштујући двостубачност текста, распоред према редовима, интерпункцију, као и многе решене скраћенице, лексичка, морфолошка и ортографска питања. Озбиљан приказ те студије објављен је у угледном славистичком часопису „Византинославикˮ.

Критичко издање је награђено наградом Вукове задужбине за науку и уметност 2006. године.

Осим Београдског паримејника, постоје и Српски паримејник из друге четвртине 13. века (који се налази у Русији), Хиландарски из истог доба, Дечански с почетка 14. века, као и Паримејник из Црколеза с краја 14. века. Они чине целину сачуваних српских паримејника.

За разлику од 12. века, када се ‒ налазећи се измећу Угарске и Византије ‒ борила за независност, у 13. веку Србија је већ постала независна држава са великим међународним угледом. Године 1217. из Рима је добијена краљевска титула за Стефана Првовенчаног; године 1219. Свети Сава је отишао у Никеју, где се изборио за аутокефалност цркве. Ти догађаји су били од пресудног значаја за даљи развој српске државе. Сматра се да је Београдски паримејник настао у околини српске средњовековне престонице Рас, у време краља Стефана Првовенчаног.

Поред Мирослављевог јеванђеља и Вукановог јеванђеља, Београдски паримејник заслужује важно место у тријади најстаријих сачуваних књига писаних ћирилицом. На преосталим листовима, којих је укупно 108, препознајемо сачуваних пет заставица и осамдесет иницијала. Линеарне арабеске карактеристичне су за већину. Представе паса и птица, људских фигура и хибридних звери из маште ‒ кентаура, змајева и грифона ‒ обогаћене су сплетовима биљних и геометријских форми. Немају директне везе са текстом уз који стоје, али њихове скривене поруке наслућују се у оквирима античког, хришћанског и источњачког схватања света оног времена.

Паримејник је писан уставним писмом на пергаменту. Украси и слова су изведени углавном мрким, ређе црвеним мастилом. У недостатку података о наручиоцу и писарима, намеће се претпоставка да је био намењен двору, епископској или можда катедралној цркви.

 

Број коментара 2

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

недеља, 17. новембар 2024.
10° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње