Чаробни пламен

Вековима су свеће у Европи сматране веома скупим предметом. Свећари су их у почетку правили од воска који се добијао из животињске масти, углавном овчије, па су их куповали само они који су тај непријатан мирис могли да поднесу.

У Америци, током колонијалног периода, домаћице су сваке јесени правиле велике залихе свећа. То је био веома тежак посао, јер су се прутићи са фитиљем спуштали дубоко у казан са растопљеним лојем.

Временом се стандард људи побољшавао, па су се свеће све више користиле у домовима и стављале у сребрне свећњаке. У 16. веку продавале су се за фунту, у паковању од осам, десет или дванаест комада.

Тада су енглески воскари основали своје еснафе, мада су се сматрали вишом класом и људи су били спремнији више да им плате, јер пчелињи восак даје много боље светло него лој.

Свеће су свој ʼпроцватʼ доживеле тек у 19. веку, када су за израду почеле да се користе машине и када се њихова светлост примећивала и у сиромашнијим кућама. У то време, хемичар Мишел Еуген Шеврул открио је да се лој састоји од две масне киселине, стеаринске и олеинске, и да у комбинацији са глицерином чини незапаљив материјал.

Тридесетих година 19. века почео је да се користи и парафин, чија је употреба задржана све до данашњих дана.

Технологија прављена свећа је временом напредовала, али се и даље користи парафин или пчелињи восак, само су разни додаци и мириси на располагању.

Pазне есенције и мириси коришћени су за релаксацију и уживање још у старом Египту.

Уметност коришћења мириса на такав начин, и њихов ефекат на дух и тело зове се ароматерапија која је код старих Египћана представљала начин живота.

Данас се све више праве свеће од специјалног гела у који се, поред одређене ароме, стављају суво цвеће, воће или неки други украси који сваку свећу чине јединственом.