Неправедно заборављени Жарко Савић

Како се може пренебрегнути репертоар на ком су се ређале: „Продана невеста", „Циганин барон", „Слепи миш", „Трубадур", „Фауст", „Барон Тренк" ‒ дакле, дела несумњиве музичке и сценске вредности, која су значајна за музику, идеју опере, позоришну уметност уопште, много и трајно; како занемарити читав низ афирмативних критика из пера људи који су, и пре и после, у тој области писали?

Како се може ниподаштавати Савићев брижан однос према домаћем стваралаштву - извео је две премијере српских опера („Мајка" и „Кнез Иво од Семберије"), од којих се друга одржала до наших дана?

Остаће, међутим, као тајна зашто у репертоар није унео две опере спремљене још у осијечком периоду, „Кавалерију" и „На уранку", у којој је (заједно са Султаном) неколико пута учествовао и у београдском Народном позоришту.

А онда, како то да се Бинички, тај стварни творац Опере у Народном позоришту, држао по страни Савићевог предузећа? Да ћерка Биничкога није учествовала у представи „Дротар", могло би се још помислити да је дошло до неког сукоба међу њима...

Тек, баш 1910, у време Савићеве Опере, Бинички изводи „своју" чувену Девету симфонију (Лудвига ван Бетовена), више подстакнут Савићевим постојањем но обрнуто. Ипак, вести о прожимању хтења и рада два човека истих амбиција нису до нас допрле, вероватно с разлогом.

Исто тако, остаје питање како то да Драгомир Јанковић (тада краљев секретар, а претходно управник НП), уз њега Грол, па и Мокрањац и толики други који су сматрали да опера треба да буде ствар приватне иницијативе, и свакако ван НП, нису нашли за сходно да помогну Савићу.

Или су и они, у међувремену, схватили да су својим ставом направили историјску грешку, те чекали и прижељкивали његов крај, како би у НП поново увели музику ‒ најпре гостовањем праве и велике Опере из Загреба (1911), потом једне солидније италијанске стађоне „Кастелани" (1912), и напослетку, великим и неометаним залетом Биничког (1913) ‒ и тако остварили оно што је Савић предлагао још 1906. и то са кудикамо лошијим (или бар неукијим) солистима.

Mузички и културни борац у несхватљиво тешким и примитивним условима

И поред Савићевог скиталачког карактера (који је свакако и околностима био подстицан), несталности и свег оног што би могло да личи на успутност и неурачунљивост, остаје чињеница да је, у свега четири године, оставио дубок траг свог прегалаштва и занесењаштва у Осијеку, Београду и Новом Саду, да је свуда донео и пронео онакав репертоар какав је у већини европских градова тада живео, да је свуда устоличио право живота домаћој опери (у Осијеку је поставио и Зрињског!).

Био је, речју, музички и културни борац, и то у несхватљиво тешким, па чак и примитивним условима; упркос дивљачким подметањима успевао је да, макар и накратко, наметне и одржи бакљу музике и театра.

Зна ли се да је ту борбу, и те победе, најчешће извојевао сам, не остаје друго до да се и на њега примени она чудесна пророчна мисао песника Душана Матића: „На овим нашим просторима бављење културом одувек је бивало читаво једно херојство".