Тандем Цијукова‒Савић

Султана је рођена 8. јануара 1871. у Вршцу. После певачких студија на Бечком конзерваторијуму ангажовала ју је опера у Хамбургу (1896) и Мајнцу (1897), а гостовала је на оперским сценама у Лондону, Берлину, Петрограду, Прагу и Грацу, а повремено је концертирала у Београду и Новом Саду.

Први од тих наступа је био 1893, на свечаном концерту Београдског певачког друштва, поводом годишњице преузимања краљевске власти од стране „високог заштитника Друштва", којом приликом је премијерно изведена Пета руковет њиховог диригента Стевана Мокрањца.

За гђицу Цијукову су „Вечерње новостиˮ приметиле да је „једна од најодличнијих певачица са Бечког конзерваторијума", уз то „врла Српкиња", те закључују: „Ми од свег срца честитамо госпођици и молимо да се овом хвалом ободри, али не и погорди."

Жарко Савић ће отада често гостовати у Београду, баш као и Султана, понекад чак и у исто време, па се може претпоставити да су се на тим гостовањима зближили и припремили терен за будућу брачну везу, иако ће се она реализовати тек после првог њеног брака.

У међувремену, долазећи са разних европских оперских сцена, у српској престоници се пар сусретао више пута, и то професионално. Тако, уочи Видовдана 1896, на једној од многих свечаности приређених у част посете црногорског кнеза Николе, на концерту у двору, осим Султане и Жарка, наступили су и Београдско певачко и Академско музичко друштво, са својим диригентима, Мокрањцем и Свободом. Жарко је извео Морањчевог „Лем Едима" и Напитницу из „Веселих жена Виндзорских", док је Цијукова, потпуно изненађујуће, наступила са двема аријама из мецо фаха, Сен Сансове Далиле и Сантуце из „Кавалерије Рустикане", и тиме се обележила као први њихов извођач у Београду.

Серија заједничких наступа 

Године 1898. Цијукова изгледа није ни походила Београд, али се зато у „Новом времену" појавила вест да се удаје за „изврсног тенора, г. Фрању Косту", и да се представом „Зигфрида", као Зилинда, опрашта од сцене. Венчање је обављено у Берлину, 15. априла.

С друге стране, будући јој муж успешно ниже успехе по европским и српским позорницама (што се може испратити из тадашње периодике) и стрпљиво чека 4. мај 1904, када је у чланку под насловом „Султана Цијук, једна од првих наших певачица са високом музичком спремом" у „Зборнику Матице српске за друштвене науке" објављено да се „она по други пут венчала, и то са оперским певачем Ж. Савићем, у Загребу".

Четири месеца касније отпочели су серију заједничких наступа двоструким гостовањем у Биничковој опери „На уранку", а репертоар је допуњен следећим нумерама: „Хајде драга да ашикујемо", двопев за сопран и бас од И. Бајића, „Младожења и млада" од Прохаске, „Српски звуци" од Бајића (пева гђа Султана), „Ода чутури" од Бајића (пева г. Жарко), Двопев из опере „Хугеноти" од Мајербера, певају г. и гђа Савић.

Све тачке прати на клавиру млади композитор из Новог Сада, г. Исидор Бајић. Њихова приватно-пословна сарадња успешно се одвијала до кулминације, и то у својој оперској кући у београдском хотелу „Булевар". Нешто као пандан тандему Јанковић‒Цептер, само из струке.